Blog

Prvo i najvažnije je da znamo na šta se odnosi reč vrednost. Pod vrednostima u najširem smislu podrazumevamo moralne ideje, opšta shvatanja ili orijentaciju prema svetu. Takođe kada govorimo o vrednostima govorimo o interesovanjima, stavovima, sklonostima, potrebama.

U užem smislu, one se mogu definisati kao ideje ili uverenja koje osoba smatra poželjnim ili nepoželjnim.

O vrednostima moramo znati sledeće:

One…

1. Mogu pružiti standarde kompetentnosti i morala.
2. Mogu aktivirati određene situacije ili osobe.
3. Na lične vrednosti može uticati kultura, tradicija i kombinacija unutrašnjih i spoljnih faktora.
4. One su relativno trajne.
5. Većina naših osnovnih vrednosti uči se već u ranom životu od porodice, prijatelja, škole, iz ​​okruženja, masovnih medija, i drugih izvora u društvu.
6. Vrednosti se mogu razlikovati od kulture do kulture, pa čak i od osobe do osobe.
7. Igraju značajnu ulogu u integraciji i ispunjenju čovjekovih osnovnih impulsa i želja.
8. Grade društva, integrišu društvene odnose.
9. Oblikuju idealne dimenzije ličnosti i dubinu culture (vrednosti kulture mogu se menjati, ali većina vrednosti ostaje stabilna tokom života jedne osobe).
10. Utiču na ponašanje ljudi i služe kao kriterijumi za ocenjivanje postupaka drugih.

A zašto su onda važne?

Vrednosti su trajna uverenja da je određeni način ponašanja lično ili društveno poželjan. Naše vrednosti su osnova naših procena o tome šta je poželjno, lepo, pravilno, tačno, važno, vredno i dobro, kao i šta je nepoželjno, ružno, netačno, neprimereno i loše. Dakle samim tiim vrednost je temelj za razumevanje nivoa motivacije. Zato što su same vrednosti motivatori I pokretači ponašanja. Naše vrednosti takođe utiču na našu percepciju, a u zavisnosti kako opažamoo svet oko sebe tako se i ponašamo.

A odakle nam vrednosti?

• Porodica: Porodica je prvi izvor vrednosti. Dete prvu vrednost nauči od porodice.
• Prijatelji i vršnjaci: Prijatelji i vršnjaci igraju vitalnu ulogu u postizanju vrednosti.
• Zajednica ili društvo: Kao deo društva, osoba polaže vrednosti iz društva ili različitih grupa društva.
• Škola: Kao učenik, škola i nastavnici takođe igraju vrlo važnu ulog u uvođenju vrednosti.
• Mediji: Mediji kao što su - Štampani mediji, Elektronski mediji takođe igraju ulogu povećanja vrednosti u umu ljudi.
• Religija, istorija, knjige..

Dakle:

Vrednosti pomažu u usmeravanju našeg ponašanja. One odlučuju o svemu što mislimo, da li je nešto ispravno, pogrešno, dobro, loše, pravedno ili nepravedno. Da li nešto volimo ili ne volimo. Zato je jako važno da imamo “dobar” sistem vrednosti, ii jako je važno znati od koga ćemo učiti određene vrednosti po kojima ćemo dalje krojiti život. To ne znači da se tokom vremena vrednosti ne mogu menjati. Kako odrastamo i menjamo se kao pojedinci, menjamo vrednosti i cenimo različite aspekte života.

Nama je stalo.

Ljutnja i bes jesu emocije koje su najčešće u društvu konotirane kao negativne, nepoželjne i neprijatne. Neretko nas „od malih nogu“ uče da „nije lepo ljutiti se“, te da „dobra deca ne treba da budu besna“.

Međutim, da li je baš uvek tako?

Činjenica da se emocija ljutnje u emocionalnom razvoju čoveka javlja između trećeg i šestog meseca života, govori u prilog univerzalnosti iste, kao i njene značajnosti u funkcionisanju pojedinca i društva. Ljutnja je zdrava emocija koja je usmerena na promenu ponašanja druge osobe, pri čemu izražavanje ljutnje nije negacija odnosa ljubavi i poštovanja. Možemo da se ljutimo na voljenu osobu, na partnera, roditelja, dete, prijatelja... i da i dalje osećamo ljubav prema toj osobi. Ipak, važno je „podvući granicu“ gde ta emocija prestaje da bude zdrava i adekvatna, odnosno u kojim situacijama može da predstavlja problem.

Svaka emocija koja je u skladu sa „okidačem“ situacije u kojoj se nalazimo, te koja je adekvatnog intenziteta i trajanja jeste zdrava jer nam olakšava adaptaciju i funkcionisanje u svetu u kojem živimo. Sasvim je uredu da budete ljuti kada se neko ne ponaša fer prema Vama, te da mu to i kažete, pozivajući ga da promeni svoje ponašanje. Ipak, kada ta emocija postane neprilagođena situaciji, preterana i dugotrajna prelazite u onu drugu zonu, zonu nezdravih emocija, koje ne olakšavaju komunikaciju i funkcionisanje, štaviše, značajno otežavaju.

Ovde ćemo podvući razliku između emocije ljutnje i osećanja besa, koji se neretko definiše kao afekat ljutnje. Bes je vrlo snažna emocija, što ljutnja ne mora biti. Mi možemo „malo ili malo više“ da budemo ljuti zbog nekog postupka druge osobe, ali ne možemo da budemo malo besni. Kada čovek pobesni, tada sve „pršti“. A to nam govori o tome da je kod emocije besa dirnuta neka vrlo osetljiva „žica“, nešto što naš sistem vrednosti kaže da se ne sme dirati, da niko ne sme tako da se ponaša ili nešto što je nama „slaba tačka“ jer je u pitanju sadržaj koji je nabijen raznim emocijama i nije do kraja razrešen.

U kojim situacijama najčešće dolazi do doživljavanja (i ispoljavanja) nezdrave emocije ljutnje (i besa)?

• Onda kada dugo trpimo pa odregujemo u jednoj situaciji za sve prethodno što smo prećutali i procenili kao NEfer. U ovim situacijama intenzitet same reakcije je najčešće neproporcijalan događaju koji mu je prethodio. Pri tom, nikome nije jasno čemu snažna reakcija na bezazlenu situaciju, pa nema ni razumevanja sredine za naš izliv besa.

• Onda kada je dirnuo u našu „slabu tačku“ koja postoji još iz detinjstva – naše osećanje besa tada biva reakcija na nešto što su nam priredili (najčešće) važni autoriteti u detinjstvu. U skladu s tim, reakcija ponovo biva nesrazmerna situmulusu, odnosno onome što je neko uradio u sadašnjosti. Posledično, nailazimo na nerazumevanje i negodovanje sredine.

• Onda kada održavamo uverenje da „svet mora da bude fer.... ili... ljudi moraju da se ponašaju na određen način“. Dakle, smatramo da se ljudi moraju ponašati na određeni način, te da je taj način jedini ispravan. Istina je zapravo da često postoji više ispravnih načina. Čak i onda kada je ponašanje druge osobe zaista NEfer, trebalo bi da smo svesni da ne moraju svi da se ponašaju fer.

Do kojih posledica dovodi doživljavanje ovih emocija?

Nemogućnost kontrole emocije ljutnje i besa može dovesti do brojnih destruktivnih posledica, koje se ne odnose samo na druge ljude, već i na sopstveni integritet. Kada osoba često i intenzivno oseća ljutnju i bes, to dovodi do različitih bioloških i fizioloških promena u njenom organizmu, poput povišenja krvnog pritiska, ubrzanja rada srca, hormonskog disbalansa, što, ukoliko se prolongira, može dovesti do raznih hroničnih bolesti. Pored toga, neadekvatna emocija ljutnje i besa može biti usko povezana sa ispoljavanjem agresivnosti, kako prema sebi, tako i prema okruženju, što osim toga što dovodi do narušavanja komunikacije i bliskih odnosa, te kršenja moralnih i zakonskih normi, dovodi i do ugrožavanja zdravlja (i života).

Kako da bes ne bude više problem?

Postoje brojne tehnike koje se u savetodavnom i psihoterapijskom radu koriste sa ciljem kontrole nezdravih i neadekvatnih emocija o kojima govorima. Prikazaćemo deo repertoara istih.

Učenje STOP tehnike

Setite se poslednje situacije ispoljavanja besa. Otkrijte automatsku misao koja Vam je u toj situaciji prošla kroz glavu. To je misao koja je direktno vodila u agresivnu reakciju (npr. ,,Bio sam ljut na tog čoveka, pomislivši da ne sme na taj način da mi se obraća... i onda sam ga dario“). Kada se ovakva misao identifikuje radi se na tome da se ona eleminiše tako ćete sebi govoriti STOP na sam začetak iste. Takođe, moguće je da automatsku misao zaustaviti tako što ćete vizualizovati u mislima crveni znak stop čim primeti da se ona javlja.

Prepoznavanje posledica ispoljavanja besa

Sledeći korak se sastoji u tome da nabrojite najmanje jednu (poželjno je više) posledicu ispoljavanja besa i nepoželjnog agresivnog ponašanja za sebe i za bliske ljude kojima je stalo do Vas.

Prepoznavanje alternativnih ponašanja

Ovaj segment se najčešće radi u psihoterapijskom setingu, kada klijent, u razgovoru sa psihoterapeutom, prepoznaje i uči alternativna ponašanja koja su moguća u situacijama kada oseća emociju besa. Klijent zamišlja sebe da primenjuje ova ponašanja i proverava da li se osećanje besa nestaje ili ne. Nakon ovoga ispituju se pozitivne posledice koje su povezane sa alternativnim ponašanjem koje nije agresivno.

Ovo je samo mali deo „alata“ koji pomaže kad je u pitanju problem o kojem govorimo. Činjenica jeste da je svaki pojedinac specifičan i neponovljiv, kao i kontekst njegove priče, te da u skladu sa tim, psihoterapeut prilagođava način i intenzitet rada, koji značajno može doprineti razrešavanju postojeće problematike jer...

Nama je stalo.

Zabrinutosti, sumnje i strepnje normalan su deo života. Prirodno je da brinete o neplaćenom računu, predstojećem razgovoru za posao ili prvom sastanku. Ali „normalna“ briga postaje preterana kada je uporna i nekontrolisana. Dakle, ako svakodnevno brinete o tome „šta ako“ i najgorim scenarijima, ako ne možete eliminisati strašne misli iz glave, a to ometa svakodnevni život onda je to anksioznost.

Ljudi često naizmenično koriste izraze zabrinutost i anksioznost, ali veoma su različita psihološka stanja. Iako su pojmovi povezani sa opštim osećajem zabrinutosti i uznemirenosti, način na koji ih doživljavamo prilično je različit - kao i posledice koje imaju na naše emocionalno i psihološko zdravlje.

7 razlika između zabrinutosti i anksioznosti

1. Skloni smo osećaju zabrinutosti - u glavi, i anksioznosti u svojim telima.
Zabrinutost je uglavnom usmerenija na misli (imam problem… moram da rešim to…), problem je rešiv ili ne rešiv ali je tačno definisan, dok je anksioznost složenija zato što je osećamo u svom telu. Anksioznost vrlo često prate simptomi “nemirnog stomaka”, trnjenja I znojenja dlanova, ubrzanog lupanja srca I dr. Ona može ostaviti posledice na vaše zdravlje. Zabrinuti smo često zbog stvari koje nas ugrožavaju, a anksiozni smo zbog izmišljenog scenarija i predstava o budućnosti.

2. Zabrinutost ima tendenciju da bude specifična, dok je anksioznost difuznija.
Brinemo o tome da na aerodrom stignemo na vreme (specifična pretnja), ali osećamo zabrinutost zbog putovanja - nejasnija, opšta zabrinutost.

3. Zabrinutost često pokreće rešavanje problema, ali anksioznost ne.
Zabrinutost nas može dovesti do razmišljanja o rešenjima i strategijama za suočavanje sa datom situacijom. Anksioznost je više poput točka u kavezu hrčka koji nas vrti, ali nas ne vodi do produktivnih rešenja. Zapravo, difuzna priroda anksioznosti (nejasnost sadržaja oko kojeg smo anksiozni) nas čini manje podložnim rešavanju problema.

4. Zabrinutost je izazvana realnošću, anksioznost prognoziranjem budućnosti.
Ako ste zabrinuti zbog otpuštanja zato što ste stvarno loše radili na projektu, zabrinuti ste. Ovo je realan uzrok za brigu. Ako ste zabrinuti zbog otpuštanja zato što vaš šef nije pitao za recitat vašeg deteta u školi, nerealno ste uznemireni, dakle anksiozni ste.

5. Zabrinutost ima tendenciju da se kontroliše, anksioznost mnogo manje.
Rešavanjem problema i razmišljanjem o tome kako se baviti uzrokom naše brige, možemo problem, a i brigu rešiti/umanjiti u velikoj meri. Zabrinutost možemo ostaviti po strain, anksioznost je emocija koja nas “obuzima” I teško se kontroliše.

6. Zabrinutost ne utiče na naše profesionalno i lično funkcionisanje; Anksioznost da.
Niko ne uzima slobodan dan da sedi i brine o tome da li će im dete dobro proći na ispitima. Ali anksioznost nas može učiniti da se osećamo tako nemirno, nelagodno i nesposobno da se koncentrišemo da bismo se bukvalno mogli osećati previše uznemireno i ne otići na posao. Ukoliko preterano razmišljamo o raznim scenarijima vezano za problem koji imamo, i odemo “predaleko” u tome, iz brige možemo prouzrokovati anksioznost.

7. Zabrinutost se svrstava u zdrave emocije, dok anksioznost spade u nezdrave.
U određenom intenzitetu i trajanju, anksioznost se smatra pravim mentalnim poremećajem, koji zahteva psihološki tretman i / ili lekove. Zabrinutost se matra reakcijom na realno stanje kada postoji prepreka koju treba rešiti. Dugotrajna anksioznost može izazvati fiziološke problem, briga ne može.

Ako briga nije rešiva, prihvatite neizvesnost. Anksioznost je često način na koji pokušavamo predvideti kakvu budućnost imamo – želimo naći način da sprečimo neprijatna iznenađenja i kontrolišemo ishod. Problem je što ovo ne funkcioniše. Razmišljanje o svim stvarima koje bi mogle poći po zlu ne čini život više predvidljivim. Ako se fokusirate na najgore slučajeve, samo ćete sprečiti da uživate u dobrim stvarima koje imate u sadašnjosti.

Nama je stalo.

O usamljenosti izveštavaju mladi i stari, žene i muškarci, bogati i siromašni, stanovnici većih i manjih sredina, oni koji su sami i oni koji su okruženi ljudima.

Usamljenost nema stalno mesto niti rok trajanja i kao takva može biti „stanovnik“ svakog od nas, na kraći ili duži period.

Kako je prepoznajemo?

Usamljenost prepoznajemo kao doživljaj osobe da nije dovoljno bliska sa drugim ljudima, pa čak i sa najbližim pojedincima svog okruženja. Prepoznajemo je kao emocionalnu prazninu, propraćenu doživljajem nezadovoljstva, uznemirenošću, tugom.

Usamljenost se razlikuje od dosade. Iako dosada ponekad može podsećati na usamljenost, više se doživljava kao problem okruženja. Iniciranjem većeg broja socijalnih kontakata i intenzivnijom uključenošću u društvene aktivnosti pojedinac može umanjiti dosadu, ali ne razrešava problem usamljenosti jer je i dalje nosi u sebi. Takvo stanje ima uticaj na celokupno funkcionisanje i tokom dužeg perioda može značajno da umanji kvalitet života.

Zašto se javlja?

Usamljenost nastaje kao odgovor na nedostatak autentičnih odnosa. Dakle, ne svih, niti bilo kojih odnosa, nego onih koji su nam značajni. To znači i da je moguće da budemo okruženi najbližim ljudima, ali da se opet osećamo usamljeno. Oni su tu, ali nisu tu.

Čovek ima prirodnu potrebu da se emocionalno povezuje sa drugim ljudima, da razmenjuje misli i osećanja. Stoga, kada procenjuje da to ne može, ili pak ne može u meri kao što to inače čini, oseća se usamljenim.

Usamljenost možemo posmatrati kao „vrh ledenog brega“ svih onih procesa koji se dešavaju u pojedincu. Taj „ledeni vrh“ je samo alarm da nešto nismo radili „kako treba“, da nismo bili dovoljno negujući prema sebi, da nismo osluškivali svoje potrebe.... to je alarm koji nam poručuje da je neophodno nešto promeniti. Alarm koji nam poručuje da imamo opciju da ne budemo više „usamljenik u gomili“.

Kako prevazići doživljaj usamljenosti?

• Važno je biti svestan da većina ljudi u nekom periodu svog života izveštava o doživljaju usamljenosti, što može biti podstaknuto i spoljašnjim faktorima. Dakle, sasvim je izvesno da ćete se ponekad osećati usamljeno i da će taj doživljaj realtivno brzo proći. Ipak, problem nastaje ako se intenzivni doživljaj usamljenosti prolongira i traje mesecima, godinama... tada je poželjno, pa čak i neophodno potražiti stručnu pomoć.

• Prihvatite sebe. Istražite Vaše potencijale. Setite se svojih kvaliteta i uspeha. Zapišite ih. Na tom putu rada na sebi budite slobodni da uključite bliske ljude i/ili stručnjaka

• Istražite aktuelne potrebe, motive, unutrašnje konflikte. Istražite šta je ono što je Vama važno u životu. Zapišite svoje planove i ciljeve za naredni period. Svakako, i na ovom putu imate mogućnost uključivanja bliskog okruženja i/ili stručnjaka.

• Kreativno i aktivno strukturirajte vreme za sebe. Kada ste sami, angažujte se u aktivnostima koje Vas pokreću fizički, kreirajte, istražujte... Izaberite one aktivnosti koje će doprineti da budete u društvu osobe koju volite, u društvu samih sebe.

• Inicirajte kontakte sa ljudima iz okruženja, ne čekajući da dobijete poziv. Budite otvoreni da im kažete o čemu biste voleli da pričate, šta biste voleli da radite zajedno, pa čak i ako zajednička aktivnost podrazumeva ćutanje ili samo zagrljaj. Izrazite svoje potrebe

• Razmislite o mogućnosti da budete u društvu kućnog ljubimca, ukoliko ste ljubitelj životinja. Na taj način imaćete nekog ko Vas bezuslovno voli, kao i priliku da upoznajete nove ljude, sličnih interesovanja.

Najzad, znajte da čak i ako se osećate usamljeno, niste sami. Jer....

Nama je stalo.

Kako da zaustavite uznemirujuće misli

Zapamtite da se najgora situacija verovatno neće ostvariti.

Uznemirujuće misli - brzi, ponavljajući obrasci misli o određenoj temi – one su uobičajena karakteristika anksioznosti i drugih poremećaja iz domena mentalnog zdravlja. Najčešće se javljaju kada ste pod stresom.

Uznemirujuće misli mogu biti i sećanja na prošle događaje koji su za vas bili stresni, značajni ili su stvorili anksioznost ili tugu. Takođe mnoge od nas mogu brinuti stvari koje bi se mogle dogoditi u budućnosti. Dakle to su nizovi misli koje nam troše vreme, stvaraju veliku nelagodu, i često nemaju racionalnu osnovu.

Misli mogu izgledati ovako:

"Uvek zaboravljam šta moram da radim. Tako sam glup. Ako ne znam sve o poslu, dobiću otkaz. Ne znam ko je gluplji, posao ili ja! Ne znam šta ću ako se to dogodi da dobijem otkaz. Trebao sam da preuzmem onaj drugi posao. Ponudili su mi to pre šest meseci… ne znam šta mi je bilo?! Ako izgubim ovaj posao, neću imati novca. Treba da radim prekovremeno da bih zadržao ovaj posao. To me samo još više deprimira. Katastrofa! Tako sam jadan. Šta ću sad?!"

Poznato?

Kada vam misli poput ovih preplave um, one samim tim iscrpe vašu energiju, spreče vas da živite u sadašnjem trenutku i mogu stvoriti “petlju” u vašem mozgu kojoj je teško pobeći. Takođe mogu da poremete koncentraciju i izvršavanje svakodnevnih zadataka, kao i da naruše vaše pamćenje i san.

Imati uznemirujuće misli često je zastrašujuće jer vam stvaraju osećaj kao da ste “van kontrole”. Svakako, ako imate ovakve misli ne znači da ste van kontrole ili ludi. To znači da ste anksiozni i da vam je nivo stresa viši nego inače.

Evo nekih načina na koji možete smiriti um:

1. Koristite kognitivno distanciranje.

Naš um se obično brine zbog stvari za koje smo uvereni da su istinite, ali uglavnom nisu. Možete uravnotežiti sklonost svog uma da predvidi najgori ishod stvaranjem pozitivnih alternativnih scenarija. Na primer, vaš supružnik vam se čini udaljen, mnogo je na poslu i čak i od kuće šalje mnogo e-mail-ova i poruka, a takođe telefonira do kasno. Vi tada zaključite da on u tom slučaju ima paralelnu vezu, da vas vara i da će vas ostaviti.. Alternativni scenario u ovoj situaciji bi bio: On naporno radi na projektu (ne vara me) . Dakle: Analizirajte šta se najverovatnije može dogoditi, jer u većini slučajeva najgori scenario vašeg mozga nije najverovatniji.

2. Koristite mantru.

Mantra je samo jednostavna fraza ili reč koju ponavljate da umirite svoj um. Istraživanje je pokazalo da ponavljanje mantre smanjuje aktivnost u delu vašeg mozga koji je odgovoran za samosuđivanje i promišljanje. Kao mantru možete koristiti bilo koju reč, zvuk ili izreku. Mogli biste isprobati nešto poput „Om“, „Život je dobar“ ili „Sve je u redu“, “I ovo će proći”. Ponavljajte frazu iznova i iznova, fokusirajući misli samo na svoju mantru. Ako vam um luta, vratite se svojoj mantri. To možete raditi gotovo u bilo kojem trenutku, čak i ako idete u supermarket, na posao ili kada ste kod kuće.

3. Usredsredite se na sadašnjost.

Vraćanje fokusa na sadašnjost, pomoći će vam da prihvatite sve što se dešava i pustite ono što ne možete da kontrolišete. Takođe će vam pomoći da shvatite da prošlost ne možete promeniti i da se budućnost još nije dogodila, tako da je gubljenje vremena kada stalno razmišljate o ta dva vremena. (To ne znači da niste svesni šta se dogodilo u prošlosti ili da ne treba da pravite planove i da razmišljate šta će se dogoditi u budućnosti, već znači da treba da prestanete da se opterećujete). Pokušajte u tim situacijama da duboko udahnete. Zapitajte se kako se trenutno osećate. Zapitajte se zašto se trenutno tako osećate? Da li je to potrebno i realno? Da li vam to osećanje pomaže da rešite problem? Šta bi vam zaista pomoglo da rešite problem? Shvatićete da vam te misli ne pomažu. Dalje kako biste stopirali uznemirujuće misli, budite “sada i ovde”. Fokusirajte se na stvari koje su prisutne oko vas, na oblike zvuke, predmete. Budite u sadašnjem trenutku.

4. Zapišite stvari.

“Stavljanje brige na papir” omogućava vam da se kasnije “vratite” na njih, i sagledate ih realnije. Ne morate svoje misli potpuno odbaciti, stavljanjem na papir sebi obezbeđujete mogućnost da se kasnije vratite na temu zabrinutosti, i svega što vas je u tom momentu “mučio”. Kada se kasnije vratite na njih, nećete biti u stanju tako velike anksioznosti, što će vam dati “pogled iz aviona”. Takođe, čin pisanja angažuje vaš um i smanjuje snagu uznemirujućih misli. Kada su vam misli u glavi, osećate se haotično. Stavljanjem na papir vi ih organizuje. Nakon što izdvojite nekoliko minuta da organizujete svoje misli na papiru ili ekranu, um će biti smireniji.

5. Dišite.

Disanje aktivira reakciju vašeg simpatičkog nervnog sistema na borbu ili beg ili reakciju na odgovor parasimpatičkog nervnog sistema u vidu opuštanja. Pokušajte da brojite do 3 dok udišete i do 5 dok izdišete. Pazite na disanje dok pokušavate da ga usporite. Um će vam lutati, ali ga vi samo vratiti u disanje. Mislite samo na disanje u tom trenutku i anksioznost će se smanjiti.

Potrebno je vreme za razvijanje novih navika. Bez obzira koji od ovih alata koristite, redovna praksa i korišćenje će dati rezultate rezultati. Na žalost, mnogi ljudi očekuju da će efekti biti trenutni i prerano odustanu. Umesto toga, budite dosledni i strpljivi. A ako utvrdite da niste u stanju da ove misli uzmete pod kontrolu, razmislite o tome da se obratite psihologu ili psihoterapeutu.

Nama je stalo.

Većina ljudi ima tendenciju da sopstvenu vrednost određuje isključivo na osnovu svojih postupaka. U skladu sa tim, pojedinac može da razmišlja na sledeći način: „Ukoliko nešto uradim dobro i ukoliko napredujem u toj sferi života, ja sam OK, dok... ukoliko napravim grešku i ne postignem napredak, ja nisam OK, ja sam bezvredan, nesposoban...“.

Zaključićete da ovakavo globalno vrednovanje sebe na osnovu sopstvenih postupaka nije stabilno. Može da se menja periodično, pa čak ponekad iz dana u dan, iz sata u sat. Ti „neuspesi“ koji dovedu u pitanje ličnu vrednost mogu i te kako uticati na raspoloženje i doprineti razvoju novih problema. Isto tako, veliki uspesi mogu i te kako bojiti sliku o sebi, čineći je nerealnom, superiornom.

Kako bi bilo kada biste prestali da dajete sebi globalnu ocenu na osnovu svojih postupaka i prihvatili sebe, onakve kakvi jeste?

Možda će neki da ovakvu ideju prihvate sa negodovanjem, misleći da je nemoguće kontinuirano imati sliku o sebi kao OK osobi, baš zato što vrlo često ponašanje nije u skladu sa takvim viđenjem sopstvene ličnosti. Zapravo, sasvim je moguće bezuslovno prihvatiti sebe, uz istovremenu svesnost o svojim postupcima i osvešćenom pravu na grešku.

Hajde da to proverimo.

Hajde da uradimo jednu vežbu. Uzmite papir i olovku i nacrtajte tri kruga.

Iznad prvog kruga stavite znak plus, iznad drugog znak minus, a iznad trećeg znakove plus i minus, pri čemu su plusevi simbol pozitivnih osobina, a minusi negativnih.

Sada se zapitajte kako biste okarakterisali osobu koja ima samo pozitivne karakteristike, kako onu koja ima samo negativne, a kako onu koja ima i jedno i drugo. Bilo bi dobro da odgovorite pre nego što pročitate ostatak teksta.

Većina ljudi prvu osobu okarakteriše kao nerealno savršenu osobu, a drugu kao lošu, zlu. Treća osoba, koja ima i pozitivne i negativne osobine je najčešće okarakterisana kao običan čovek.

Tendencija ljudi da se fokusiraju na svoje negativne osobine u skladu je sa zahtevom da te osobine ne bi trebalo da postoje. Tada pojedinac zaboravlja da sebe vidi kao ljudsko biće koje je pogrešivo.

Bezuslovno prihvatanje sebe se odnosi na celokupan uvid u bogatstvo i različitost vaših osobina, na uvid da su sve te osobine vaše i u vama objedinjene. Ukoliko, na osnovu sopstvenog ponašanja, izolujete jednu osobinu i sebe okarakterišete (etiketirate) na taj način, to znači da je vaša pažnja fokusirana isključivo na tu osobinu. Samo to i ništa više. Ovakvo „bojenje“ slike o sebi odnosi se, kako na negativne, tako i na pozitivne osobine. Proceniti sebe kao „lošu osobu“ zbog načinjene greške ili „savršenu“ zbog postignutog uspeha ne predstavlja istinsko samoprihvatanje. I zato, vratite se na treći krug i upišite sve vaše osobine kojih se setite, sve one koje čine bogastvo vaše ličnosti, one na koje ste ponosni i one na koje ste manje ponosni, one koje preferirate i one koje želite da menjate kroz lični razvoj. Sve. I onda svaki put kada načinite grešku ili uspeh i definišete sebe kroz samo jednu osobinu, vratite se ponovo na taj krug. Krug koji slikovito pokazuje vašu kompleksnost i vrednost kao ljudskog bića.

Bezuslovno prihvatanje sebe podrazumeva pogled na sebe koji dovodi do unutrašnjeg mira jer je realan i racionalan.

Bezuslovno prihvatanje sebe ne znači odustajanje od važnih ciljeva i ličnog razvoja. Štaviše, bezuslovno prihvatanje sebe je prvi i nužan korak za blagostanje i dalji psihološki razvitak jer, svesni sebe, imate slobodu da se menjate i oprostite sebi neminovne greške. Na kraju krajeva, svi smo mi samo ljudi, koji greše i koji postižu uspehe. Jer...

Nama je stalo.

Kada “dajete sve od sebe” kako biste nešto uradili ljudi to visoko vrednuju, ali perfekcionizam - odnosno rad za ništa manje od savršenog - ima i svoju “tamnu” stranu.

Prvo, problem je u tome što mnogi ljudi pogreše i vrlo često pomešaju perfekcionizam sa onim situacijama kada su u prilici da daju sve od sebe kako bi ispunili neki cilj. Ove dve stvari zaista nisu iste.

Drugo, većina ljudi veruje da je perfekcionizam pozitivna osobina. Uostalom, ko ne bi hteo da radi sa nekim ko trčka naokolo da dovrši projekat i uradi sve “po knjizi”? Ali, prema najnovijim istraživanjima, perfekcionizam je faktor ranjivosti i hroničan izvor stresa. Perfekcionizam je loša navika. Zašto? Zato što je u stvarnom svetu savršenstvo nemoguće postići. Ta želja da “savršeno uradite nešto” vas može držati u stalnom stanju nezadovoljstva, jer je to zahtev da radite “bolje od vašeg najboljeg”. Da li je to onda moguće? Po koju cenu?

Ironija perfekcionizma je da obično završite sa lošijim rezultatima nego što ste mogli, jer neminovno udarite u zid, a vrlo često ne uspete da date sve od sebe zbog misli i uverenja kao što su: "Moram biti besprekoran" – pa vam u tim situacijama treba mnogvo više vremena kako biste obavili posao, jer se vraćate na odrađene zadatke, obraćate pažnju na svaku sitnicu, da ne pričamo o nedostatku vremena za sebe, nedostatku sna i dr, ili "Ako to ne uradim savršeno to znači da sam neuspešan, ne mogu podneti neuspeh." A da li je to onda realno? Da li nas uspešnim čini samo jedna stvar? Zaista?

Perfekcionizam je preskupa potraga za nemogućim.

Nazvati nekoga "savršenim" je kompliment, pa nije ni čudo zašto toliko profesionalaca traži savršenstvo u svemu što rade. Nažalost, ovaj traženi kompliment dolazi po veoma visokoj ceni. Perfekcionisti imaju pored gore navedenih problema takođe i reputaciju osoba koje vole da kontrolišu, ne prave kompromise i vrlo su tvrde i nepopustljive. Oni su postavili standarde vrlo visokih performansi u karijeri i ličnom životu i ne prihvataju ništa osim najboljeg. Ipak, nikada nisu zadovoljni ishodom. Uvek veruju da se stvari mogu uraditi bolje, brže ili efikasnije. To dovodi do stanja stalnog stresa i frustracije. Zvuči kao prokletstvo – daješ sve od sebe a nikada nije dobro, i niko nije dobar!

Globalno, preko 300 miliona ljudi ima ovakav problem. Naročito mladi ljudi imaju nerealna očekivanja vezana za profesionalna dostignuća, lična postignuća, fizički izgled i druge aspekte koji upravljaju njihovim životom.

Oni koji poseduju ovu osobinu ličnosti zahtevaju da oni – i drugi - budu savršeni. To dovodi do stalnog nedostatka zadovoljstva, bez obzira na njihov rad ili rad njihovih partnera i kolega. Zamislite koliko su takvi partneri zahtevni ( i nezadovoljni ) u vezama? Ovo vrlo često vuče narušene međuljudske odnose, nepoverenje, nepoštovanje, poziciju u kojoj jedna osoba više vredi od druge, narušavanje samopouzdanja i drugo.

To je kao mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, nema ništa loše u tome što imate visoke standarde i težite izvrsnosti. To vam daje konkurentsku prednost u poslovanju i doprinosi vašem ukupnom uspehu. Takođe vas gura da dostignete vrhunske performanse i održava vam motivaciju. Sa druge strane, perfekcionizam uključuje tendenciju postavljanja standarda i očekivanja koji su toliko visoki da ih često nije moguće ispuniti ili kako bi bili postignuti zahtevaju veliku žrtvu. Kako ne postoji savršenost, ovaj koncept je subjektivan i oslanja se na nerealna uverenja.Težnja za savršenstvom recept je za neuspeh, stalni stres i frustracije.

Iznenađujuće, ljudi koji spadaju u ovu kategoriju su retko svesni da su perfekcionisti. O sebi misle kao da imaju više standarde od ostalih ili da su orijentisani na rezultate.

Kako još perfekcionizam može da utiče i na vaš lični život, a ne samo na vašu karijeru:

Započnete dijetu da biste izgubili kilograme. Nedeljama jedete zdravo i vežbate redovno. Jedne večeri, izlazite sa prijateljima i pojedete parče torte. Ali umesto da se sutradan vratite svojoj ishrani, u potpunosti se odričete svog cilja. Jer, ili sve dobro radite, ili uopšte ne radite! Za perfekcioniste, nema mesta kompromisu.

Da li je moguće prevazići perfekcionizam?

Budući da je perfekcionizam osobina ličnosti, ne možete ga jednostavno isključiti. Međutim, kada ga prepoznate i postanete svesni njegovih nedostataka, možete preduzeti korake potrebne za promenu svog ponašanja.

Neke smernice su: Započnite prihvatanjem sebe i drugih. Smatrajte svoje greške kao priliku za učenje i rast. Budite otvoreni za kritiku i nove ideje.

Zapamtite: Gotovo je bolje nego savršen. Postoji više načina da se stvari rade. To što drugi misle ili se ponašaju drugačije od vas, ne znači da nisu u pravu. Verujte im i delegirajte zadatke kad god imate previše posla.

Naučite da se opustite i biti dobri prema sebi. Proslavite svoja dostignuća umesto da se fokusirate na greške.

Jedinstveni ste, a ne savršeni.

Nama je stalo.

I dalje... našim perom nastavljamo da pišemo priču o anksioznosti.

Naučili smo kako da prepoznamo anksiozna stanja. Naučili smo kako da pomognemo sebi u situacijama kada smo napeti, te kome možemo da se obratimo. Naučili smo da izlaz iz začaranog kruga postoji. Ipak, iako uglavnom lako prepoznajemo kod sebe doživljaj neprijatnosti, mogu se javiti manje ili veće teškoće u prepoznavanju istog kod drugih ljudi, kod osoba iz našeg najbližeg okruženja. Stoga, neretko se dešava da svog ukućanina, prijatelja, poznanika pogrešno etiketiramo kao lenjog, nesposobnog, nezainteresovanog, a koji je zapravo „zarobljen“ u vrtlogu anksioznosti. Takođe, može biti da njegove neprijatne doživljaje podcenjujemo, šaljući poruke „Ne brini... Sve će biti dobro... Opusti se...“. Ove rečenice vrlo verovatno neće pomoći... pa čak i ako su sa najboljom namerom izažene. Zamislite samo da vam neko, kada ste tužni, uputi poruku „Nemoj biti tužan“. Ne pomaže, zar ne? Štaviše, može i da odmogne.

Stoga, važno je da, pre svega prepoznamo kod ljudi anksiozna stanja, da ih razumemo, te da adekvatno reagujemo u cilju pružanja pomoći.

Šta je poželjno i adekvatno da uradite kada ste u susretu sa osobom koja je anksiozna?

Slušajte

Za početak, nije neophodno ništa više da radite, no da budete tu i slušate, ali zaista. Osobe koje su anksiozne su najčešće konfuzne, tako da čak ni one ne znaju šta je to što ih muči, pa ćete im pažljivim slušanjem pomoći da organizuju svoje misli i smire se. Budite strpljivi.

Prepoznajte težinu strepnje i brige svog sagovornika

Kao što je napomenuto, reći „Nije to ništa... nema razloga da brineš toliko...“ nema efekta. Štaviše, može pogoršati situaciju. U većini slučajeva, anksiozna osoba zna da su njeni strahovi iracionalni, ali ne žele da im vi uvek ponavljate to. Stavite joj do znanja da prepoznajete težinu njene brige i nelagnodnosti.

Budite ohrabrujući

Visoko intenzivna anksiozna stanja mogu biti veoma uznemirujuća. Osobe koje su doživele panične napade, najčešće ih opisuju kao preterane strahove od smrti ili doživljaje srčanog udara. Stoga, važno je uveriti osobu koja doživljava napad da nije u opasnosti, iako su senzacije prilično neprijatne. Simptomi su obično najjači u prvih desetak minuta.

Podstičite duboko disanje

Osobe koje su anksiozne do nivoa paničnih napada vrlo često ubrzano dišu, sa ciljem “osiguravanja” dovoljne količine kiseonika. Ipak, na taj način dovode do pogoršanja stanja procesom hiperventilacije. Znajući ovo, podstaknite anksioznu osobu da duboko i sporo diše, pri čemu bi izdisaj trebalo da traje dvostruko duže od udisaja.

Fokus na “sada i ovde”

Tehnike “prizemljenja” (o kojima smo pisali) ili drugi načini da se osoba oseća povezano sa sadašnjošću mogu biti delotvorni u cilju skretanja pažnje sa aktuelnih briga. Podstaknite sagovornika da angažuje svoja čula i da svakim čulom detektuje nešto iz prostorije gde se nalazite.

Pitajte sagovornika šta mu je potrebno

Vi ne čitate misli. Nemate tu sposobnost. Nema je niko. Stoga, sasvim je na mestu da pitate svog sagovornika šta mu je u tom trenutku potrebno, pa čak i ako on kaže da samo budete tu, i to je u redu i može biti sasvim dovoljna i adekvatna podrška.

Imajući u vidu ove smernice, možete pomoći svom ukućaninu, prijatelju, poznaniku… Zapamtite da je nekada sasvim dovoljno i da samo budete tu. Topao zagrljaj i slušanje su dragoceni. Ipak, ukoliko osoba koju poznajete dugo ispoljava anksiozne tegobe koje je značajno sputavaju u svakodnevnim aktivnostima, korisno je (pa čak i neophodno) da je uputite ka traženju stručne pomoći, odnosno obraćanju stručnim licima koji imaju iskustvo u radu sa sličnim problemima, jer…

Nama je stalo.

Iako je normalno da postanete nervozni zbog važnog događaja ili promene života, oko 60 miliona ljudi živi sa anksioznim poremećajem, što je više od povremene brige ili straha. Anksioznost može da utiče na svaki aspekt života osobe. Utiče na to kako ljudi misle i kako se osećaju, a takođe je propraćena i fizičkim simptomima. Blaga anksioznost je nejasna i uznemirujuća, ali teška anksioznost može biti izuzetno iscrpljujuća.

Za one sa poremećajima anksioznosti, važno je da pronađu strategije koje im mogu pomoći u upravljanju ili smanjenju anksioznosti kako na duge staze (kao što je psihoterapija ili farmakoterapija) tako i u momentu kada je anksioznost najveća. Anksiozni ljudi mogu imati koristi i od drugih načina smanjenja stresa i anksioznosti promenama u načinu života, kao što je dobro izbalansirane ishrana, ograničavanje alkohola i kofeina i pronalaženje vremena za sebe.

Osim toga, postoje koraci koje možete preduzeti u trenutku kada anksioznost počne da se ispoljava. Isprobajte neke od ovih preporuka (uz podršku stručnjaka) kako biste se opustili i povratili kontrolu nad svojim mislima.

1. Ostanite u svojoj vremenskoj zoni.
Anksioznost je stanje uma koje je orijentisano ka budućnosti. Dakle, umesto da se brinete o onome što će se dogoditi, "vratite se nazad u sadašnjost". Zapitajte se: šta se sada događa? Jesam li siguran? Postoji li nešto što moram sada da uradim? Ako je odgovor ne, napravite "sastanak" sami sa sobom, kasnije tokom dana kako biste ponovo “bacilli pogled” na brige, i na situaciju zbog koje ste osetili anksioznost.

2. Šta se dešava?
…Srce-lupa, “ključa u stomaku”
Napadi anksioznosti (ili na samom kraju panike) često mogu učiniti da se osećate kao da umirete ili imate srčani udar. Podsetite se: "Imam napad panike, ali to je bezopasno, privremeno, i ništa ne moram da radim". Osim toga, imajte na umu da je to zapravo suprotno od znaka predstojeće smrti - vaše telo aktivira svoj odgovor na borbu ili beg, sistem koji će vas održati na životu, ne možete se čak ni onesvestiti.

3. Proverite svoje misli.
Ljudi sa anksioznošću se često fiksiraju na najgore moguće scenarije. Da biste se borili protiv toga razmislite o tome koliko su scenariji realni. Recimo da ste nervozni zbog velike prezentacije na poslu. Umesto da mislite, "idem da se obrukam, ne znam dovoljno, biće fijasko", recimo, kažete, "Ja sam nervozan, ali sam spreman. Neke stvari će ići dobro, a neke možda neće ”. Ulazak u obrazac preispitivanja vaših strahova pomaže da se vaš mozak nauči da smisli racionalan način da se nosi sa svojim anksioznim mislima.

4. Udahnite
Duboko disanje vam pomaže da se smirite. Iako ste možda čuli za određene vežbe disanja, ne morate brinuti o prebrojavanju određenog broja udisaja. Umesto toga, fokusirajte se na ravnomerno udisanje i izdisanje. To će vam pomoći da usporite, i re-centrirate vaš um. Ideja je da se duboko i polako udahne kroz nos, odvodeći vazduh do stomaka. Dok to radi, osoba treba da vizualizuje vazduh koji se spušta do abdomena i da kaže "opusti se" dok dišu (u sebi ili na glas).

Sledeći korak je da polako i blago udahnete kroz usta. Dok udišete, osoba treba da vizualizuje stres i napetost koja napušta telo sa dahom, dok razmišlja o reči "opustite se". Dok izdišete, pokušajte da zamislite svoje brige, i negativne misli koje ostavljaju vaše telo dahom. Ove ili slične vizualizacije mogu pomoći u smanjenju anksioznosti.

Dovoljno je tri puta duboko udahnuti. Previše dugo disanje može dovesti do vrtoglavice, zbog dodatnog unosa kiseonika i izdvajanja previše ugljen-dioksida.

5. Sledite pravilo 3-3-3.
Pogledajte oko sebe i navedite tri stvari koje vidite. Zatim navedite tri zvuka koje čujete. Konačno, pomerite tri dela vašeg tela - zglob, prste ili ruku. Kad god osetite da vaš mozak ide 100 kilometara na sat, ovaj mentalni trik vam može pomoći da usredsredite svoj um, vraćajući vas u sadašnji trenutak.

6. Samo uradite nešto.
Ustanite, prošetajte, bacite smeće sa stola, operate sudove - svaka radnja koja prekida vašu misao pomaže vam da povratite osećaj kontrole.

7. Ispravite se.
Kada smo uznemireni, štitimo gornji deo tela - gde se nalaze naše srce i pluća - tako što ćemo se saviti. Trenutni fizički antidot za ovu prirodnu reakciju, povucite ramena nazad, stojte ili sedite sa razdvojenim nogama i otvorite grudi. Ovo pomaže vašem telu da ponovo oseti kontrolu.

8. Držite se dalje od šećera.
Možda je primamljivo doći do nečeg slatkog kada ste pod stresom, ali čokoladica može napraviti više štete nego koristi. Istraživanja pokazuju da jedenje previše šećera može da pogorša anksiozna osećanja. Umesto da posegnete u posudu sa slatkišima, popijte čašu vode ili jedite proteine, koji će obezbediti energiju koju vaše telo može da iskoristi za oporavak, a neće dovesti do naglog skoka šećera.

9. Zatražite drugo mišljenje.
Pozovite prijatelja ili člana porodice i prođite kroz brige i misli sa njim. Izgovaranje na glas nekom drugom može vam pomoći da jasnije vidite šta se zapravo dešava. Takođe može pomoći ako napišete svoje strahove na papiru. Ljudi se često osećaju usamljeni kada su zabrinuti pa vam može pomoći kada razgovarate sa članom porodice, prijateljem, savetnikom ili psihologom. Drugi ljudi često mogu pomoći u pronalaženju novih načina nošenja sa stresom, a profesionalni savetnici mogu vas naučiti nove veštine za upravljanje anksioznošću.

10. Pogledajte smešan video.
Smejanje je dobar recept za “nervozan um”. Istraživanja pokazuju da je smeh koristan za naše mentalno zdravlje i blagostanje; Jedna studija je pokazala da humor može pomoći u smanjenju anksioznosti jednako koliko i vežbanje

11. Upravljanje stresom
Naučite da upravljate stresom. Pratite pritiske i rokove i obavežite se da ćete odvojiti vreme od studija ili posla. Opuštanje je važno za smanjenje anksioznosti.

12. Koristite tehnike relaksacije, kao što su:
-tehnike disanja
-fizička relaksacija
-meditacija

13. Slušanje muzike ili čitanje knjige može pomoći.
Jedna studija pokazuje da čitanje, čak i 6 minuta, može smanjiti nivo stresa za više od dve trećine.

Nama je stalo.

Složićete se da je ritam koji nam današnjica diktira sve brži, a obaveze postaju sve složenije. Žurimo da ostvarimo očekivanja okoline, kao i sopstvena očekivanja na dnevnom nivou, saplićući se o brojne nepredvidive prepreke koje se na tom putu pojave. “Žongliramo” kako bismo ispunili finansijske obaveze, susrećemo se sa nepredviđenim troškovima, prekratkim rokovima, nailazimo na nerazumevanje od strane kolega, članova porodice, brinemo kako ćemo da uskladimo profesionalnu i privatnu ulogu. Težnja da svakodnevno vodimo ovakve bitke, vrlo često precenjujući sopstvene mogućnosti za istim, može značajno da naruši psihofizičku ravnotežu. Učestalo (i neadekvatno) suočavanje sa svakodnevnim stresnim situacijama može doprineti hroničnom umoru, povišenoj anksioznosti, sniženom raspoloženju, nesanici, te brojim telesnim tegobama.

Neki od vas će se možda zapitati da li je uopšte moguće uneti ikakve promene u svakodnevnicu kako bismo izbegli stresne reakcije. Istina je da većinu zadataka ne možemo isključiti, neće se sami izvršiti. Uglavnom to jeste tačno. Ipak, naše polje delovanja jeste način na koji ih posmatramo i doživljavamo, te način na koji ih rešavamo, što i te kako doprinosi činjenici da li ćemo se u susretu sa istim osećati preplavljeno, obeshrabreno ili ćemo ih doživljavati kao izazove koji ne dovode u opasnost lični integritet. Takođe, većina nas u haotičnom svetu obaveza, zaboravlja da “ukrade” vreme za sebe, za opuštanje, koje, iako kratko, može biti dragoceno, kako na svakodnevnom nivou, tako, pre svega, u dugoročnom smislu, u cilju održanja mira i sprečavanja pojave značajnijih komplikacija psihofizičke ravnoteže.

Šta su dobrobiti uvođenja strategija adekvatnog suočavanja sa stresnim situacijama i strategija opuštanja na svakodnevnom nivou?
•više fizičke energije
•jačanje sposobnosti organizma da se odbrani od telesnih oboljenja
•kvalitetniji san
•bolja sposobnost koncentracije
•veća produktivnost u obavljanju svakodnevnih zadataka
•smanjenje nepoželjnih emocionalnih stanja: anksioznost, bes, doživljaj preplavljenosti
•povećanje sposobnosti da se osećamo prijatno i povećanje opšteg zadovoljstva životom

Imajući u vidu brojne dobrobiti od uvođenja malih promena na dnevnom nivou, razmotrimo šta je to što već danas možete uvesti u svoj dnevni ritam.

Započnite dan ritualom opuštanja

Umesto da skočite iz kreveta čim se probudite, ustanite petnaestak minuta ranije i posvetite to vreme sebi – slušajte omiljenu pesmu, radite lagane vežbe istezanja ili čitajte nešto vas inspiriše.

Smanjite zahteve i postavite prioritete

Počinje radni dan. Imate spisak aktivnosti koje je potrebno da izvršite. Pogledajte taj spisak još jednom i razmislite da li je potrebno baš svaki zadatak da uradite. Iako se vama čini da je nemoguće odustati od bilo kog zadatka koji ste sebi postavili i da bi to imalo katastrofalne posledice po vas i druge, verovatno nije baš tako. Smanjenjem zahteva moći ćete da obavljate stvari kvalitetnije i, što je najvažnije, bićete manje napeti, što je na duže staze mnogo veći dobitak od trenutno procenjenih gubitaka. Takođe, postavite prioritete. Zapitajte se, šta je najvažnije uraditi, a šta od obaveza može da sačeka i neće dovesti do posledica ukoliko se iste odlože.

Promenite svoje sagledavanje situacije

Pogrešno je govoriti da stresne situacije imaju direktan uticaj na naše negativno reagovanje na njih. Između same situacije i naše emotivne i fiziološke reakcije postoji naša interpretacija, odnosno naše razmišljanje o istoj. Očekivano je da ćete doživljavati neprijatne emocije ukoliko razmišljate “Ovaj dan je užasan, ne znam kako ću sve da postignem… Kolege me ne razumeju, porodica me ne razume… jedino što umeju jeste da mi postavljaju zahteve!”. Pokušajte da se distancirate i da razumete svoje okruženje, te da “ne mogu da izdržim, ovo je užasno” prevedete u “ovo jeste neprijatno i zahtevno, ali ja imam mogućnosti da izvšim ove izazove koji su danas postavljeni”.

Postavite granice

Nije neophodno da prihvatite svaku zatraženu uslugu ili zadatak. Sasvim je u redu nekada reći “Ne!”. Ako vam je to teško, podsetite se da reći “Ne” znači reći “Da” stvarima koje zaista želite da radite.

Praktikujte relaksaciju

Hroničan stras čini organizam napetim i iscrpljenim iz dana u dan, te je zato neophodno da se on i relaksira na dnevnom nivou. Relaksacija može biti provođenje vremena u aktivnostima koje nam pružaju zadovoljstvo, druženje s prijateljima ili porodicom. Pored toga, jako je važno praktikovati fizičku aktivnost, a posebno jogu, koja se pokazala kao veoma delotvorna jer praktikovanjem iste, iz stanja fiziološke napetosti i uzbuđenosti uulazite u stanje opuštenosti upotrebom relaksacionog disanja. Često su ljudi skloni da nalaze izgovore kako su previše umorni i/ili nemaju vremena za relaksaciju. Važno je da, bez obzira kako se osećate, uradite nešto za sebe na dnevnom nivou, makar u trajanju od pola sata, nemojte razmišljati o tome kako vam je teško da se pokrenete već se setite dobrog osećaja koji imate u toku ili nakon tih aktivnosti.

Setite se… kao učesnici savremenog doba, koje diktira brz ritam, najčešće ne možemo da izbegnemo tu “brzu vožnju”, ali ono što možemo jeste da promenimo svoje gledište na istu, te da uvedemo male promene, koje će doprineti lakšem funkcionisanju i obezbediti održanje psihofizičke ravnoteže na duže staze, jer…

Nama je stalo.

Ne možemo osporiti da nam Facebook, Tvitter, Instagram, Pinterest, Tekting. društveni mediji i nove tehnologije olakšavaju povezivanje sa prijateljima i porodicom.

Ali da li nam je zaista jasno na koje sve načine ove relativno nove metode komunikacije utiču na nas mentalno, fizički i socijalno?

Kao stručnjaci za mentalno zdravlje, mi smo na prvoj liniji da vidimo kako se klijenti nose sa ovim novim oblicima komunikacije kao i 24/7 povezivanjem sa drugim ljudima putem interneta.

Dakle, hajde da pogledamo sa čime se suočavaju ljudi i kakve efekte imaju društveni mediji.

Prednosti društvenih medija

Mentalno zdravlje

Obezbeđuje osećaj pripadnosti: svako želi da se uklopi u društvo ili neku grupu u određenoj meri, tako da kada prijatelj ili član porodice postave post ili objavu na naš Facebook zid, raste nam osećaj prihvaćenosti I pripadanja.

Olakšava pronalaženje uzora: društveni mediji olakšavaju povezivanje sa ljudima koji dele naše interese ili brige. Na primer: ako trenirate za maraton i ako vam je teško da pređete “tu dodatnu milju”, povezivanje na društvenim medijima sa vašim herojima ili “saborcima” za trčanje može vam dati podsticaj i inspiraciju.

Povećava povezanost i smanjuje usamljenost: Kada ljudi imaju interakciju jedan na jedan na društvenim medijima (npr. Dobijanje „slične“,poruke ili komentare), oni se osećaju više povezani.

Usrećuje nas: Uprkos svim pričama o “Facebook depresiji”, društveni mediji nas čine boljim - ali samo dok smo aktivno angažovani. Psiholozi sa Univerziteta Misuri otkrili su da su ispitanici sa aktivnim angažovanjem na društvenim mrežama bili srećniji. Ova povećana sreća je, međutim, nestala kada bi se ispitanici vratili na pasivno pregledanje sadržaja.

Fizičko zdravlje

Pozitivno utiče na to kako ljudi upravljaju svojim zdravljem: Više od 40% korisnika poboljšalo je svoje zdravstvene navike kao rezultat onoga što čitaju na društvenim medijima.

Poboljšava zdravlje putem aplikacija za pametne telefone: Imati pri ruci mobilnu aplikaciju pomaže korisnicima da se fokusiraju na vežbanje, ishranu i težinu, plus neke aplikacije imaju odeljke za društvene aktivnosti tako da drugi korisnici iste aplikacije mogu pružiti dodatnu podršku, i praćenje, jer je mnogo lakše kada znamo da u nekim izazovima nismo sami.

Odnosi sa drugima

Stvara osećaj bliskosti među parovima: tekstualne i online poruke čine da se 41 posto parova od 18 do 29 godina oseća bliže

Smanjuje izolaciju: Korisnici društvenih medija imaju 50% manje izgleda da budu izolovani nego korisnici koji nisu korisnici socijalnih medija.

Ponovo povezuje ljude: Facebook olakšava pronalaženje ljudi sa kojima smo vremenom izgubili kontakt i dobra je platform za upoznavanje novih ljudi i stvaranje novih prijateljstava.

Ponovo povezuje ljude: Facebook olakšava pronalaženje ljudi sa kojima smo vremenom izgubili kontakt i dobra je platform za upoznavanje novih ljudi i stvaranje novih prijateljstava.

Ali… nije sve tako sjajno, zar ne…

Štete od društvenih medija

Mentalno zdravlje

Povećava osećaj neadekvatnosti: Korisnici društvenih medija sebe upoređuju sa drugim korisnicima i neretko se osećaju kao da se ne mogu meriti s „idealnim“ životima pojedinaca sa kojima su u komunikaciji i koje “prate” na društvenim mrežama.

Neki pokazuju znake socijalne anhedonije: Istraživači sa Univerziteta Missouri su otkrili da neki ispitanici pokazuju znakove tipa šizotipije poznate kao socijalna anhedonija. Ovaj uslov je nemogućnost da se osećate srećnim zbog aktivnosti u kojima biste inače uživali, uključujući i interakciju sa drugima.

Povećava šanse da postanete zavisnik: Provera mobilnog telefona ili naloga na društvenim mrežama aktivira područja zavisnosti u mozgu zato što korisnici doživljavaju veliku anksioznost i uznemirenost ako ne isprate sve sadržaje koji se nalaze na mrežama.

Otežava komunikaciju: Može se pojaviti socijalna fobija zbog manje interakcije “licem u lice” među ljudima.

Gube se socijalne veštine: zbog velikog vremena provedenog u komunikaciji preko društvenih mreža ljudi nemaju priliku da vežbaju i razvijaju komunikaciju I socijalne veštine u realnim situacijama i odnosima.

Rezultati u anksioznosti: Korisnici društvenih medija mogu iskusiti “Strah od nestajanja”. U ovakvim situacijama ljudi osećaju da se drugi ljudi zabavljaju, ili imaju život i bez njih, tačnije mogu se osećati izopšteno. Takođe mogu doživjeti anksioznost jer se ne osećaju dovoljno pametno, zanimljivo ili uspešno kao drugi.

Uzrokuje depresiju: Prema socijalnom psihologu Ethanu Krossu, vodećem autoru studije na Univerzitetu u Michiganu, “Facebook na prvi pogled pruža neprocenjiv resurs za ispunjavanje osnovne ljudske potrebe za socijalnom vezom. Ali, umesto da poboljšamo blagostanje, otkrili smo da korišćenje Facebooka daje suprotan rezultat.” Uprkos broju prijatelja na Facebooku, uprkos interakciji i komunikaciji, studija pokazujr da što duže ljudi koristi Facebook, to je pad njihovog raspoloženja veće.

Fizičko zdravlje

Utiče na spavanje: Ostajanje do kasnog radi dopisivanja ili pregledavanja stranica društvenih medija može dovesti do poremećaja spavanja, stresa i depresije.

Obezbeđuje brzi "hit": instant zadovoljstvo koje socijalni mediji pružaju može se uporediti sa drogom i izazvati simptome slične zavisnosti.

Promoviše neaktivnost: Prema Nacionalnim institutima za zdravlje, dok koriste pametne telefone za dopisivanje ili druge društvene medije, usporavate vaš metabolizam, jer je vaša potrošnja energije gotovo nikakva. Ovo može dovesti do gojaznosti, dijabetesa tipa 2, kardiovaskularnih problema, problema sa krvnim pritiskom, artritisa, problema sa disanjem, naprezanja vrata i a na kraju i raka.

Povećava gojaznost: ako vidite na društvenim mrežama da vaši prijatelji dobijaju na težini, onda podvesno možete doneti odluku da je u redu da i vi uradite isto. Društveni mediji iskrivljuju percepciju onoga što je prihvaćeno. Sa druge strane, društvene mreže mogu inspirisati ljude da izgube težinu. Ali šta je lakše?

Društvene relacije

Odvaja nas od drugih: Istraživanje je pokazalo da 25% parova smatra da su partneri bili ometeni svojim mobilnim telefonima dok su provodili “zajedničko vreme” u realnosti. Isto istraživanje pokazalo je da se 8% parova skoro jednom nedeljno raspravlja o tome koliko vremena partneri provode na Internetu.

Podstiče ljubomoru: Parovi koji koriste Facebook pokazuju ljubomoru zbog toga što vide nešto uznemiravajuće na partnerovom zidu, u pretragama i slično.

Prazan hod u razgovoru: Ako partneri konstantno komuniciraju preko poruka ili koriste društvene medije tokom dana da bi bili u kontaktu, možda neće imati ništa novo da podele kada se vide.

Smanjuje empatiju: Pošto društveni mediji sprečavaju ljude da međusobno komuniciraju jedan na jedan, pokazalo se da ljudi gube empatiju u odnosima. Ljudi gube sposobnost da reaguju na stvarne probleme koji utiču na druge.

Slabi emocionalna pismenost: Kada ljudi više komuniciraju sa drugima putem društvenih mreža gubi se osećaj za komunikaciju u realnosti, tumačenje emocija, i neverbalne komunikacije, pa sve češće dolazi do nesporazuma u komunikaciji.

Nerealna slika sveta:Veliki broj ljudi ima potrebu da se na društvenim mrežama predstavi na nerealan način, dakle da postavi predstavu svog idealnog života, idealne veze idealnog braka ili dece. Ako se poredimo sa nečijim “idealnim životom” postavljamo sebi previsoke standarde koje niko ne može da ispuni i samim tim postajemo nezadovoljni, frustrirani pa čak i depresivni. Neki ljudi grade identitet kroz socijalne mreže, I samim tim kada im neko “lajkuje” ili “nelajkuje” sliku ili objavu oni sebe ocenjuju u skladu sa time, što je destruktivno za mentalno zdravlje jer nam samim tim slika o sebi zavisi od ocene pojedinaca koje vrlo često i ne poznajemo.

U 21.veku zaista je nezamisljivo i gotovo nemoguće živeti I funkcionisati bez mobilnih telefona I društvenih mreža. Kao što je navedeno one imaju svoje prednosti, ali svakako i veliki broj mana.

Kako ne biste imali problema koje smo gore naveli, kao i mnoge druge, naš savet je da što više živite život u realnosti i focus prebacite na ljude koji su oko vas, a ne na društvenim mrežama. Kontrolišite se, i postavite granice.

Zapamtite, vi kontrolišete pametne telefone i sadržaje kojima ispunjavate dan, a ne oni vas.

Zamislite situaciju... došli ste na posao. Sedate za svoj radni sto i dobijate dnevne zadatke za taj radni dan. Potrebno je da se fokusirate na sadržaj istih. Rok je kratak, a obim zadataka prilično velik. Dodatno, šef ulazi u kancelariju i podseća Vas da sve mora da bude odrađeno i zadaje Vam nove zadatke za sledeću nedelju. Znate da je potrebno da se fokusirate na posao, ali Vi... razmišljate da li ste isključili peglu pre nego što ste zaključali vrata stana. Razmišljate o tome da li je suprug izveo psa, iako znate da ste mu napisali podsetnik. Brinete o tome ko će sutra pričuvati decu jer imate zakazan susret sa novim klijentom. Procenjujete da nemate energije da se suočite sa zahtevima. Procenjujete da nemate kontrolu nad situacijom u kojoj ste. Vi sedite za radnim stolom, ali Vaše misli putuju ka nekim drugim mestima....

Ovakve situacije su Vam vrlo verovatno dobro poznate. Život nam svakodnevno zadaje razne zadatke i izazove, a mi... mi vrlo često svojim mislima putujemo nekim drugim putevima i potkrepljujemo ideju da ne možemo da prevaziđemo trenutno dešavanje. Isto tako, obavljajući rutinske, automatske aktivnosti, zaboravljamo da budemo prisutni, propuštajući sve ono što nam sadašnji trenutak može pružiti.

Kako da pomognemo sebi?

Moguće je da su neki od vas, čitajući literaturu u svrhu ličnog rasta i razvoja, naišli na termin mindfulness. Termin minfulness bi u prevodu na srpski jezik bio svesna pažnja ili namerno usmerena pažnja, pri čemu se fokus stavlja na „sada i ovde“. Stručnjak koji je zaslužan za popularizaciju mindfulness-a je profesor Džon Kabat Zin, koji je krajem sedamdesetih godina prošlog veka kreirao osmonedeljni program, koji se bazirao na učenju tehnika namernog usmeravanja pažnje i koji se pokazao posebno uspešnim u domenima smanjenja stresa i anksioznosti. Vremenom mindfulness dobija sve veći značaj u oblasti medicine, psihologije i obrazovanja, a danas su učesnici ovih treninga osobe najrazličitijih potreba, a sve u cilju unapređenja mentalnog zdravlja i razvoja.

Naučna istraživanja su pokazala da praktikovanje mindfulness-a daje sledeće rezultate:

• povećanje pažnje i memorije
• razvijanje sposobnosti “samoumirivanja”
• smanjenje anksioznosti i depresivnosti
• povećano samopoštovanje
• poboljšanje kvaliteta sna

Takođe, istraživanja su pokazala i da redovnim uvežbavanjem namerne pažnje dolazi i do promena, ne samo na emocionalnom i ponašajnom, nego i na fiziološkom nivou. Kroz fokusiranje na „sada i ovde“ sinapse u našem mozgu se učvršćuju, te je aktivnost koju sprovodimo moguće izvršiti uz manje ometanja i brže se možemo prebacivati sa jednog zadatka na drugi.

Šta možete da uradite već danas?

Prvi korak ka usvajanju ove veštine bio bi izbor aktivnosti koju obavljate svakodnevno. To bi moglo biti nešto poput pranja zuba, doručkovanja, pranja sudova… Ne mora, dakle, da bude aktivnost u kojoj ste nužno do sada uživali. Štaviše, i bolje da odaberete nešto što radite rutinski. Svakodnevne aktivnosti su nešto na šta smo se do te mere adaptirali, da smo se iz njih potpuno mentalno isključili. Kada ih obavljamo automatski, naše misli putuju i ne posvećujemo se onome što radimo. Na taj način se isključujemo iz sadašnjeg trenutka.

Drugi korak, nakon što ste se odlučili za jednu svakodnevnu, rutinsku aktivnost, podrazumeva svesno obraćanje pažnje na nju, u potpunosti. Hajde da uzmemo za primer doručak. Nekog drugog dana biste možda pojeli sendvič kroz 5 minuta, istovremeno oblačeći se, telefonirajući, razmišljajući da li ćete zakasniti na destinaciju ka kojoj ste se uputili. Sada radite drugačije. Uključujete sva čula tokom doručka. Kakvog je mirisa? Kakav je ukus? Da li možete da osetite teksuru hleba? Da li je korica hrskava, a sredina vazdušasta? Usmereni ste na svaki zalogaj, slušate svoja čula i prepoznajete šta osećate i doživljavate tokom jela. Takva aktivnost ne zahteva puno vremena, ali od rutinskog doručkovanja, vežbanjem, Vi dolazite do uspostavljanja rutine svesnog doručkovanja – početnih koraka ka kasnijoj mogućnosti generalizacije mindfulness-a na druge aktivnosti u kojima ste svakodnevno angažovani.

Ukoliko ste već danas odlučili i krenuli putem uvežbavanja namernog usmeravanja pažnje – bravo! Ova praksa je moćna jer nam pomaže da naučimo kako da se zaustavimo u našim preteranim razmišljanjima, brigama, mislima o prošlosti, budućnosti i svemu onome što nas odvlači od našeg neposrednog iskustva u sadašnjosti i podstiče neprijatna osećanja u nama. Ipak, važno je znati da je u toj praksi važno ostati istrajan jer je rad na sebi zahtevan i posvećen proces. Ukoliko Vas ovaj domen interesuje i želeli biste da dalje i detaljnije radite na tome, imate mogućnost da se obratite stručnjacima koji Vam na tom putu mogu pružiti pomoć i podršku.

Nama je stalo.

Kako prevazići perfekcionizam

Većina ljudi možda smatra da je perfekcionizam sam po sebi dobar. Težnja ka izvrsnosti može pokazati da imate dobru radnu etiku i snagu karaktera, a visoki standardi takođe mogu da vas podstaknu da dostignete svoj vrhunski nivo u određenoj oblasti. Na primer, sportisti često treniraju jako naporno kako bi postigli izvrsnost u sportu kojim se bave.

S druge strane, perfekcionizam podrazumeva tendenciju da se postavljaju standardi koji su tako visoki da se ne mogu ispunit,i ili da se u težnji da ih ostvarimo susrećemo sa velikim teškoćama. Perfekcionisti imaju tendenciju da veruju da je sve što je manje od savršenstva užasno. Na primer, većina ljudi veruje da je važno da pokušamo da uradimo najbolje moguće, naravno da ne grešimo, ali takođe verujemo da je pravljenje grešaka s vremena na vreme neizbežno. Samim tim ne znači da smo u potpunosti promašili, ili loše uradili nešto, ako napravimo grešku. Međutim, odrasli sa perfekcionizmom imaju tendenciju da veruju da nikada ne smeju da naprave grešku u onome što rade i da pravljenje greške znači da su oni neuspšni ili užasni, kao i da su za razočaranje za ljude oko sebe.

Ovakvo razmišljanje je veoma zastrašujuće, a sam pokušaji da budete savršeni takođe podstiče osobu da bude pod stresom, a na kraju čak i da bude razočarana sama sobom, jer nije u stanju da ispuni svoje standarde (lako ili uopšte). Vremenom, ove osobe mogu početi da veruju da nisu sposobne kao druge osobe.

Evo koraka koji će vam pomoći da prevaziđete perfekcionizam.

Korak 1: Učenje prepoznavanja perfekcionizma

Ovo je važan prvi korak, jer vam pomaže da shvatite da li imate problem sa perfekcionizmom. Zapamtite, nema ničeg lošeg u tome što imate visoke standarde, ali kada su ovi standardi previsoki, oni zaista mogu da stanu na put vašem radu / školi, vezama i uživanju u životu.Ako imate problem da utvrdite da li imate problem sa perfekcionizmom, možete odgovoriti na sledeća pitanja:

1. Da li imam problema da postignem sopstvene standarde?

2. Da li se često osećam frustrirano, depresivno, zabrinuto ili ljutit dok pokušavam da ispunim sopstvene standarde?

3. Da li mi je neko rekao da su moji standardi previsoki?

4. Da li se moji standardi održavaju na moj način? Na primer, da li mi otežavaju da ispunim rokove, završim zadatak, verujem drugim ljudima sa kojima radim?

Ako ste odgovorili sa „Da“ na bilo koje od ovih pitanja, možda imate problem sa perfekcionizmom.

Perfekcionizam utiče na to kako neko misli, kako se ponaša i kako seoseća. Ako imate poteškoća s perfekcionizmom, ovi primeri mogu vam biti poznati:

Primeri perfekcionističkog razmišljanja:

• Crno-belo razmišljanje (npr. "Sve što je manje od savršenstva je neuspeh", "Ako mi je potrebna pomoć od drugih, onda sam slaba/slab")
Katastrofiziranje (npr. "Ako pogriešim ispred kolega, neću preživeti poniženje", "ne mogu da se nosim sa time da me netko uznemirava dok radim.")

• Precenjenost verovatnoće (npr. "Iako sam proveo celu noć pripremajući se za prezentaciju, znam da je neću dobro odraditi"; "Moj šef će misliti da sam lenj ako uzmem nekoliko dana bolovanja.")

• Da li bi izjave (npr. „Nikada ne smem da pogrešim“; „Nikada ne bih trebala da budem nervozna ili zabrinuta“; „Trebala bih uvek da budem u stanju da predvidim probleme pre nego što se pojave.“)

Primeri perfekcionističkog ponašanja:

• Hronično odugovlačenje, teškoće u ispunjavanju zadataka ili lako odustajanje

• Previše oprezni i temeljni zadaci (npr. Trošenje 3 sata na 1 zadatak za koji realno treba 20 minuta kako bi se obavio)

• Opsesivna provera (npr. trošenje 30 minuta na traženje pravopisne greške u porukama koje šaljete šefu)

• Mučenje oko malih stvari (npr. Koji film gledati)
I drugo…

Korak 2: Alati za prevazilaženje perfekcionizma

a) Realno razmišljanje
Budući da su odrasli sa perfekcionizmom često veoma kritični prema sebi, jedan od najefikasnijih načina za prevazilaženje perfekcionizma je zamena samokritičkih ili perfekcionističkih misli realnijim i korisnijim mislima.

Važno je da se ove korisne izjave redovno koriste. Čak i ako im ne verujete odmah, veliki broj ponavljanja će pozitivne realistične misli pretvoriti u naviku, i pomoći će vam da se zamene negativne misli..
Neki primjeri pozitivnih realnih izjava
"Niko nije savršen!"
“Ako napravim grešku ne znači da sam glup ili neuspešan. To samo znači da sam kao i svi drugi - ljudi. Svi prave greške! "
“U redu je da ne budem raspoložen sve vreme. Svako ima neki loš dan. "
“U redu je ako me neki ljudi ne vole. Niko ne voli sve ljude koje zna! "

b) Menjanje perspektive
Odrasli sa perfekcionizmom imaju tendenciju da teško vide stvari sa tačke gledišta neke druge osobe. Oni obično ne razmišljaju o tome kako bi drugi mogli da vide situaciju. Učenje gledanja na situacije kao što ih drugi ljudi vide može vam pomoći da promenite neko od beskorisnih uverenja.
Primer:
Kako bi neko drugi (npr. prijatelj) gledao ovu situaciju?
Da li postoje drugi načini da se ovo sagleda?
Šta bih rekao bliskom prijatelju kada bi imao slične misli?

c) Gledajte širu sliku
Odrasli sa perfekcionizmom imaju tendenciju da se zaglave u detaljima i provedu dosta vremena brinući se o “malim stvarima” (npr. Koji font koristiti u e-poruci). Jedna od korisnih strategija za manje brige o detaljima je da postavite sebi sledeća pitanja:
1. Da li je to zaista važno?
2. Šta je najgore što se može dogoditi?
3. Ako se dogodi najgore, mogu li preživeti?
4. Hoće li to i dalje biti važno sutra? A sledeće nedelje? A sledeće godine?

d) Izlaganje
Ova tehnika podrazumeva postepeno stavljanje sebe u situacije koje obično izbegavate iz straha da stvari neće funkcionisati savršeno.

Evo nekoliko primera :
• Pojavite se na sastanku 15 minuta kasnije
• Ostavite vidljivo područje u kući malo neuredno
• Recite ljudima kada ste umorni (ili druga osećanja koja smatrate slabošću)
• Nosite komad odeće koji na sebi ima vidljivu mrlju
• Pošaljite pismo ili e-mail koji sadrži nekoliko grešaka
• Razgovarajte na sastanku bez prethodnog uvežbavanja onoga što ćete reći u svojoj glavi
• Probajte novi restoran bez prethodnog istraživanja koliko je dobar

Više o postavljanju realnih standarda:
Da li se plašite snižavanja standarda, zato što se brinete da ćete se previše opustiti I da ćete stalno praviti greške? Evo nekoliko korisnih saveta:

• Savet 1: Zapamtite, snižavanje vašeg standarda NE znači da nemate standarde. Cilj je postaviti realistične standarde, a ne učiniti da postanete bezbrižni u životu i da neprekidno radite loše ili da grešite. Realni standardi mogu vam zaista pomoći da radite najbolje što možete, a da vam ne ispaštaju druge stvari koje su važne za vas (porodični život, fizičko i mentalno zdravlje i slobodno vreme). Ako niste sigurni da li da snizite određene standarde, napravite listu prednosti i mana za snižavanje tih standarda. Kolika su odricanja ako zadržite te standarde?

• Savet 2: U redu je tražiti pomoć. Ponekad je teško znati kako da snizimo nerealne standarde na razumniji nivo. Pitate osobu koja nema problema sa perfekcionizmom da vam pomogne u postavljanju novih, realnih standarda.

• Postavljanje prioriteta. Perfekcionisti ponekad imaju teškoće da odluče gde treba da ulože svoju energiju i trud. prioretizujte svoje zadatke tako što ćete odlučiti koji su najvažniji, a koji su manje važni. U redu je. Da ne dajete 100% na svaki zadatak.

Korak 3: Nagradite se

Budući da je težak posao suočiti se sa svojim strahovima i promijeniti stare načine rada, pobrinite se da uviek uzmete vreme za sebe I da se nagradite za sav posao koji radite. Veoma je važno da se povremeno posvetite sebi. Nagrada može uključivati ozlazak na dobar obrok, šetnju, izlazak s prijateljima ili samo malo vremena za opuštanje ili vreme sa partnerom.

Za bilo koja pitanja vezana za perfekcionizam, pružanje podrške I savetovanje stojimo vam na raspolaganju. Živeti sa perfekcionizmom je teško.

A nama je stalo.

Govoriti o usamljenosti za vreme praznika je, mnogi će pomisliti, kontradiktorno. Praznici jesu prilika kada se porodica i prijatelji okupljaju, kada praštamo, kada se povezujemo i nastojimo da probudimo i one uspavane odnose. I kako je onda moguće da se bilo ko, uz prisustvo bliskih ljudi, oseća usamljeno?

Važno je znati da biti sam i biti usamljen nisu isti termini. Osoba može biti usamljena i kada je okružena drugim ljudima. Isto tako, samoća može biti izbor i podsticati prijatna osećanja.

Zašto onda ljudi osećaju usamljenost?

Ako bismo pitali ljude koji su usamljeni da nam opišu kako se zapravo osećaju, čuli bismo da imaju doživljaj praznine, utisak da nikome ili nigde ne pripadaju… kao da su sami na ovome svetu. Žele da se povežu sa drugim ljudima, žele ljubav i bliskost, a ne mogu da ih ostvare. Usamljeni doživljavaju da ih okolina ne primećuje, da drugim ljudima nisu važni. Imaju utisak da su napušteni, nepoželjni, neadekvatni. Ovakav cirkularni tok misli dodatno pojačava izolaciju i smanjuje mogućnost podsticanja interakcije sa ljudima, te, ukoliko je hroničnog toka, podstiče razvoj ozbiljnijih psihičkih problema i poremećaja.

Mogli bismo reći da je usamljenost neželjena samoća. Samoću sami biramo kada želimo da budemo sami sa svojim mislima i osećanjima, kada osmišljavamo nove ideje, kada nam treba odmor i tada često imamo priliku da doživimo prijatna osećanja.

Kvalitet našeg života je u velikoj meri određen kvalitetom odnosa sa drugim ljudima. Imajući u vidu da je čovek u suštini socijalno biće i da su najstrožije kazne upravo samice, shvatamo kolika je jačina gladi za povezanošću sa ostatkom sveta i koliko je ta povezanost važna sa samoodržanje. Stoga, ukoliko ne zadovoljavamo neke od osnovnih ljudskih potreba – potrebu za pripadanjem, razumevanjem, podrškom - imamo doživljaj da ne dišemo “punim plućima” i da našem životu nešto nedostaje.

Ipak, optimistična činjenica jeste da izlaz iz doživljaja usamljenosti postoji!

Ukoliko pođemo od toga da je svako od nas odgovoran za svoje misli, osećanja i postupke, onda proizilazi i zaključak da preuzimamo i odgovornost za usamljenost.

Koje konkretne korake preduzeti?

Prihvatiti problem
Pre svega, važno je da, ukoliko ste kod sebe prepoznali prolongirani period izolacije, manjak volje i sposobnsti za iniciranje i održavanje emocionalnih kontakata sa ljudima, to i prihvatite i razumete kao problem. Što pre dođe do prepoznavanja problematike, to su izvesnije šanse da će brže doći do rešenja, te da će se prevenirati razvoj ozbiljijih poteškoća.

Preuzeti kontrolu nad svojim životom
Vaš život nije samo splet okolnosti koje ne možete da kontrolišete. Ako pođemo od toga da je odnos događaja koje možemo da kontrolišemo i onih koje ne možemo 90:10, shvatićete da u velikom broju slućajeva vaša osećanja zavise od vas samih. Pokrenite se! Napravite plan aktivnosti na dnevnom, nedeljnom, mesečnom nivou. Razmislite koje su to aktivnosti u kojima ste ranije uživali. Organizujte ih i uključite druge ljude.

Razmislite (i zapišite) koji su vaši kvaliteti
Šta je ono što vi možete da pružite drugima u odnosu? Zašto je dobro biti baš vaš brat, majka, prijatelj? Kakve ste pohvale dobijali? Osvestite i zapišite listu vaših kvaliteta.

Razmislite (i zapišite) koji su kvaliteti ljudi iz vaše okoline
Kao u prethodnoj stavci, zapišite imena ljudi iz najbliže okoline, porodice, prijatelja i sastavite spisak onih dobiti koje imate iz svakog od tih odnosa. Zašto meni ti ljudi prijaju? Šta sam naučio/la od njih i šta još mogu da naučim? Zašto je dobro da ih imam u svom životu?

Probudite uspavane odnose sa ljudima
Imate li prijatelja kog dugo niste videli, a tako ste uživali u druženju sa njim? Baš ste lepo i ugodno provodili vreme sa svojom sestrom ranije, a dugo ste niste angažovali u tim aktivnostima? Hajde da to promenimo! Čak i ako je volja za iniciranje kontakta veoma mala, ili nepostojeća, setite se prijatnih emocija koje ste doživljavali ranije u tim odnosima i pozovite ih. Ispričajte kako se osećate, zatražite podršku ako vam je potrebna.

Psihološko savetovanje i psihoterapija
Ukoliko doživljaj usamljenosti dugo traje (više meseci) i/ili ukoliko samostalni put ka promeni stanja nije uspešan, sasvim je uredu da potražite stručnu podršku i pomoć. Stručna lica, koja imaju iskustva u radu sa ovakvom problematikom mogu pružiti značajan doprinos promeni stanja i održanju mentalnog zdravlja.

I zato, nemojte ćutati i trpeti.

Čak i ukoliko se trenutno osećate usamljeno, znajte da niste sami.

Nama je stalo!

Kako doneti pravu odluku?

Činjenica je da donosimo odluke svaki dan; sve što kažemo i činimo je rezultat odluke, bilo da je svesno doneta ili ne. Za svaki izbor, veliki ili mali, nema jednostavne formule za donošenje ispravne odluke. Najbolje što možete da uradite je da joj pristupite iz što je moguće više perspektiva, a zatim izaberete pravac akcije koji se čini razumnim i uravnoteženim u to vreme. Ako je pred vama yadatak da donesete veliku odluku, sam čin donošenja odluke može izgledati zastrašujuće.

Šta nam je činiti?

Postoje neke jednostavne stvari koje možete učiniti kako biste ceo proces napravili manje zastrašujućim, a samo neke od akcija koje možete da sprovedete su identifikacija najgoreg mogućeg scenarija, izrada tabele i praćenje vašeg instinkta… Nastavite da čitate članak kako biste saznali više o tome kako donositi odluke.

Dakle šta sve možete učiniti kako biste doneli dobru odluku:

Pišite o svojim strahovima.Beleženje strahova može da vam pomogne da počnete da ih razumete i da donesete bolju odluku kao rezultat toga. Počnite sa pisanjem o odluci koju morate doneti. Opišite ili navedite sve što vas brine u vezi ove odluke. Dozvolite sebi da se oslobodite ovih strahova, a da ne osuđujete sebe zato što ih imate, jer svi mi imamo strahove!
Na primer, možete započeti svoj dnevnik tako što ćete se zapitati: "Koja je odluka koju moram doneti i čega se sve bojim, a što se može desiti ako napravim pogrešan izbor?"
Identifikujte najgori mogući scenario. Jednom kada ste napisali koju odluku treba da donesete i zašto imate strah u vezi s tom odlukom, idemo korak dalje. Pokušajte da identifikujete najgori scenario za svaki mogući izbor. “Guranje” vaše odluke do granica onoga što bi moglo da krene po zlu, ili ako sve krene pogrešno, može učiniti proces manje zastrašujućim.

Kako ovo izgleda na primeru:

Primer; ako treba da odlučite da li želite da ostanete sa na poslu punim radnim vremenom ili da odaberete posao sa skraćenim radnim vremenom da biste proveli više vremena sa svojom decom, razmislite o tome koji bi bio najgori mogući scenario za svaku odluku.

1. Ako odaberete da zadržite posao sa punim radnim vremenom, najgori mogući scenario bi mogao biti da propustite važne trenutke u razvoju svoje dece i da vam vaša deca zamjeraju za to kada porastu.

2. Ako odlučite da zadržite posao sa skraćenim radnim vremenom, najgori mogući slučaj je da možda nećete moći da plaćate račune svakog meseca.

3. Odlučite da li će se ovaj najgori scenario zaista dogoditi. Lako je za nas da "katastrofiziramo", ili okrećemo stvari na najgoru moguću stvar koja se može dogoditi, a da ne uzmemo vreme da razmislimo. Ispitajte najgori scenario koji ste predložili, a zatim razmislite šta bi zaista trebalo da se desi da se takav scenario I ostvari. Da li je to verovatno, i koliko?

Razmotrite da li će odluka koju donosite biti trajna. Kada jednom razmislite o svemu što bi moglo poći po zlu, razmislite o tome da li je odluka promenjiva. Većina odluka je promenjiva, tako da možete da se utešite znajući da ako baš I ne volite svoju odluku, ili se ispostavi da nije bila dobra odluka, uvek možete napraviti promenu da kako biste kasnije ispravili situaciju.
Na primer, recimo da odlučite da ipak prihvatite posao sa skraćenim radnim vremenom da biste proveli više vremena sa svojom decom. Ako na kraju budete imali problema sa plaćanjem računa, možete Promeniti odluku tražeći posao sa punim radnim vremenom.

Razgovarajte sa prijateljem ili članom porodice. Ne morate sami da donesete tešku odluku. Potražite pomoć prijatelja od poverenja ili člana porodice koji može da vam pomogne ili da vam da svoj savet, možda I drugu perspektivu. Podelite detalje o odluci kao i svoje strahove o tome šta bi moglo poći po zlu. Možda ćete se osećati bolje ako samo glasno izrazite svoje strahove o toj odluci.

Takođe možete razmisliti o razgovoru sa nekim ko je apsolutno neutralan i nije deo situacije i ko će imat zaista racionalan savet i neutralno mišljenje. Terapeut često može biti koristan izvor za ovu vrstu perspektive. Nikada ne podcenjujte uticaj koji pojedinačna odluka može imati: jedan pogrešan potez može uništiti vezu, karijeru, život, itd. Moramo mudro birati i donositi odluke kako bismo stvorili radost u našim životima. Normalno je da se osećamo zbunjeno kada različite opcije predstavljaju različite prednosti i mane.

Šta još možete da učinite:

Poslušajte svoj savet. “Ako ne možete da prihvatite sopstveni savet, uzalud ga dajete nekom drugom”. Naša životna iskustva treba da pozitivno deluju na naše odluke I da nam pomognu i razjasne naše izbore. Da ste pre 5 ili 10 godina znali šta sada znate, šta biste uradili drugačije? Dozvolite ranijim događajima da utiču na sadašnje odluke: Šta vas je naučila loša odluka iz slične situacije u prošlosti? Ako sada preduzmete iste akcije, isti rezultati će se ponoviti. Šta biste savetovali nekom drugom da uradi da ima problem identičan vašem?

Odluke donositi tako da vam savest bude “čista”. Dajte sve od sebe da odluke koje donosite budu za dobrobit svih, a ne samo za svoje dobro. Odluke koje povređuju druge i od kojih vi jedino imate koristi, će se na kraju okrenuti protiv vas. Kada ste u nedoumici, konsultujte vaš moralni kodeks. Čuvajte svoju savest čistim izborom.

Pratite svoju intuiciju. Po rečima švajcarskog pisca Johanna Kaspara Lavatera, "Intuicija je jasna koncepcija celine odjednom." Naša intuicija stavlja u perspektivu celinu situacije: ona nas vodi dalje od jednog trenutka u vremenu i otkriva kako će se stvari odvijati u budućnosti. Istina je da već znamo tačno šta moramo da radimo i šta će se desiti, ako samo pratimo naš interni GPS. Intuicija je ono što se oseća zaista unutrar nas samih, i to nije samo neki "osećaj"; naši instinkti mogu preoblikovati naše živote. Praćenje naše intuicije pomaže nam da shvatimo da imamo moć da donosimo prave odluke. Uključite vaše “šesto čulo” za pojačanu percepciju šta da radite i šta da izbegavate. Slušajte I šta vam vaše telo govori.

Obratite pažnju na znake upozorenja. Koliko god svemir nudi znakove, on takođe stavlja “crvene zastave” kao znake upozorenja. Na primer, ako vas neobjašnjive "slučajnosti" sprečavaju da nešto učinite, preispitajte svoju odluku.
Na primeru jednog od naših klijenata koji je izneo svoje zapažanje na terapiji: “Nekoliko godina sam želeo da radim sa jednom osobom projekat, za šta se ispostavilo da nije bila tako dobra odluka…Pre nego što je posao bio gotov poslao sam joj ček, koji je pošta izgubila. Poslao sam joj još jedan ček i opet se izgubio! Crvene zastavice su bile podignute, ali ja sam prolazio pored njih iz velike želje da mi baš ona bude partner na tom projektu. Tvrdoglavo sam joj poslao treći ček, i nažalost, dobila ga je. Uskoro sam shvatio zašto nisam trebao preći crvene zastave. Zašto? Zato što je ona uzela pare I otišla na trudničko a da nije završila projekat koji smo se dogovorili, već sam morao da ga čekam narednih godinu dana!”
Umesto da postanete tvrdoglavi i podstičete da se neke stvari na silu dese, napravite korak unazad i razmislite: da li sam spašen/a od nečeg lošeg ovde? Isti princip važi u svim okolnostima, uključujući i odnose. Koliko god volite nekoga koga ste tek upoznali, morate obratiti pažnju na znakove upozorenja: da li su skloni laganju ili varanju na osnovu svojih prošlih veza? Da li se prema drugima loše odnose? Da li su oni egocentrični? Morate razlikovati svoju potrebu da budete sa partnerom iz vaše potrebe da budete sa ovim partnerom kako ne biste nastavili dalje od jasne granice crvenih zastava.

Organizujte svoje misli. Kada razmišljamo da se nešto dobro može dogoditi, poduzimamo prave akcije kako bismo osigurali da se to dogodi. Ako odlučimo da je vreme da nađemo novog partnera, možda će nam trebati više vremena da se spremimo ujutro, zato što želimo da izgledamo sjajno za potencijalnog udvarača. Tada ćemo se bolje brinuti o sebi, više ćemo izlaziti, pa čak i započeti razgovor sa nekim atraktivnim. Dakle, uvedite nove opcije u svoj život.

Kako? Napišite situaciju za koju morate da doneste odluku. Stavite u reči celinu svojih misli - dobro, loše i najgore. Zatim zabilježite “rešenja” i njihove potencijalne ishode. Razmislite šta bi se dogodilo ako biste uradili jednu stvar u odnosu na drugu. Zaokružite “rešenje” za koje mislite da će dovesti do najboljeg scenarija. Organizovane misli vode do mudrih odluka.

Pritisak donošenja ispravnih odluka može biti ogroman, ali ako postupamo mudro, naši izbori postaju nepogrešivi, a naši životi srećniji.

Za vaše najbolje odluke, mi smo tu

Advice Tim

Depresija...

Moguće da ste već na pomen ove reči stvorili mentalnu reprezentaciju u svojoj glavi. Sasvim je izvesno da ste zamislili osobu koja ima sniženu energiju, bezvoljna je, zabrinuta, zanemaruje svakodnevne obaveze, izbegava kontakte sa ljudima….

Ovo zaista i jeste tipična stereotipna forma depresivnih stanja. O pomenutim simptomima se vrlo često govori i možete pronaći pregršt članaka koji temeljno opisuju iste. Ipak, ljudska psiha vrlo često nije tako jednostavna, te se neretko dešava da se depresija pojavljuje u malo drugačijem “izdanju”, ispoljena kroz atipične simptome, koji mogu značajno odstupati od stereotipne forme koju ste na početku zamislili. I upravo zato, postoji opasnost od neprepoznavanja problema, koji dugo može da se prolongira i pogoršava, ukoliko se blagovremeno ne potraži pomoć. Stoga, dalje redove ovog teksta posvećujemo upravo onim simptomima o kojima se retko govori.

Koji su to atipični simptomi depresivnosti?

Stremljenje perfekcionizmu

Osoba u većini situacija teži da bude preterano samokritična, što rezultuje doživljajem da nije postigla dovoljno i da nije pružila svoj maksimum. Takve osobe i svoje najočiglednije uspehe obezvređuju i omalovažavaju. Zapamtimo – ljudi uspevaju uprkos perfekcionizmu, a ne zahvaljujući istom. Niko nije savršen i sve dok težimo savršenstvu, pratiće nas doživljaj beznadežnosti i niže vrednosti.

Potreba da budemo zauzeti

U vezi sa prethodnim obrascem ponašanja, u cilju dostizanja savršenog života, jeste i tendencija osobe da konstantno bude zauzeta, kako bi se osećala produktivnom. Međutim, uprkos tome što sebi stalno nameće obaveze, i dalje postoji doživljaj “protraćenosti” vremena, koja vodi odustajanju. Činjenica jeste da je pretrpavanje obavezama strategija bega od neprijatnih emocija. Zato, ukoliko zadajate sebi više obaveza nego što je zaista potrebno, zapitajte se – šta je ono od čega bežite, čime izbegavate da se bavite?

Zloupotreba supstanci

Osobe koje su depresivne, vrlo često pribegavaju zloupotrebi alkohola i drugih formi psihoaktivnih supstanci. Psihoaktivne supstance mogu doprineti trenutnom podizanju raspoloženja, ali dugotrajnom upotrebom pojačavaju depresivne simptome i pogoršavaju psihičko stanje. Neretko se dešava da problem zloupotrebe psihoaktivnih supstanci kod depresivnih osoba biva dugo neotkriven od strane okoline, s obzirom da osoba jedno vreme održava visok nivo funkcionalnosti na svim životnim poljima i skriva se od okruženja.

Užasavanje od samoće

Neretko se dešava da se depresivna osoba užasava da bude sama jer kada je sama, njene misli i neprijatne emocije imaju tendenciju da se pojačavaju. Štaviše, mogu postajati preplavljujuće, ukoliko nisu tu drugi ljudi koji preusmeravaju pažnju. Činjenica jeste da je preterana potreba za okruženošću ljudima strategija bega i neprijatnih emocija. Svakom čoveku je potrebno vreme povlačenja, vreme za sebe i preispitivanje svog unutrašnjeg sveta. Ukoliko to izbegavate, zapitajte se šta izbegavate i zbog čega. Šta će za vas da znači to ukoliko se suočite da neprijatnim emocijama?

Izostanak brige za vlastitu bezbednost

Osoba prestaje da brine da li će živeti ili umreti, te se učestalo angažuje u rizičnim i samodestruktivnim ponašanjima. Ne gleda kada prelazi ulicu. Vozi kola izuzetno velikom neprilagođenom brzinom. Ne nosi zaštitnu kacigu na motoru. Šeta kroz rizičan deo grada, u mraku, potpuno sama. Ovakva ponašanja često mogu da budu od strane okoline okarakterisana kao “hrabra” ili kao znaci “potrebe za adrenalinom”. Ipak, ona su najčešće znaci odustajanja od sebe i ravnodušnosti prema sebi i svetu, te predstavljaju crveni alarm za okolinu.

Dakle, kako smo i naveli, ljudska psiha je mnogo komplekcija nego što se misli. U skladu sa tim psihički problemi se ne mogu staviti u kalup, niti ih uvek možemo očekivati u stereotipnom obliku.

Ukoliko primetite kod sebe ili bliske osobe ove atipične obrasce u ponašanju, koji odstupaju od uobičajenog ponašanja, budite otvoreni da potražite podršku, kako od okoline, tako i od stručnih lica. Prvi i najteži korak jeste prepoznavanje, a postupak lečenja je lakši ukoliko se problem prepozna u ranoj fazi.

Nama je stalo!

Finalna nedelja: Ostalo je samo nedelju/dve dana intenzivnog stresa, dugih dana i noći prepunih proučavanja knjiga, skripti, literature kao i previše kofeina. Ispiti i stres u vecni situacija idu zajedno ” u paketu”, i često mi sami sebi kažemo da ništa nije važnije od testa ili ispita. U ovakvim situacijama na putu do uspeha, ponekad žrtvujemo brigu o sebi, govoreći sebi da je to luksuz koji ne možemo priuštiti, i da o tome ne možemo da razmišljamo u ovakvom trenutku. Međutim, briga o sebi je neophodna za dobar prolazak na ispitnom roku. Ako se osećamo najbolje što možemo, možemo da učimo i pokažemo se u najboljem svetlu!

Evo konkretnih saveta:

Držite se uobičajenih rutina
Često u sezoni ispitnog roka jednostavne stvari kao što je tuširanje, pranje kose, postaju luksuzne stvari koje mi sami sebe uveravamo da nam ne trebaju. Na kraju, ipak, tih 15 minuta koje "spasimo" samo nam kasnije “dođu glave”. "Neke žene preskaču osnovne navike kao što su pranje kose, govoreći da nemaju vremena za takve stvari tokom ispitnog roka", kaže psihijatar Carole Lieberman “I, iako možete preskočiti vreme provedeno u šminkanju, gubite vreme na loše osećanje ako ne održite osnove higijene. ” Održavajte normalnu higijensku rutinu i sigurno ćete se bolje osećati. Plus, vaši ukućani, kolege ili cimeri će vam svakako biti zahvalni na tome.

Jedite hranjivo i zdravo
Dobro se hraniti znači hraniti i telo i um! Prema Liebermanu, vreme za koje mislite da štedite za učenje tako što ćete jesti junk hranu, umesto da odete u kantinu ili da sebi nešto spremite, može vas na kraju dugoročno koštati. "Nemojte jesti lošu hranu i okriviti za to ispitni rok", kaže Darbi Pedersen. Dobijanje odgovarajućih hranljivih materija će pomoći vašem mozgu da funkcioniše efikasno, svakako smanjujete rizik da vas ometaju stomačni problem ukoliko se hranite zdravom hranom.

Adekvatna količina sna
Spavanje: vrhunski univerzitetski luksuz. Čini se da sna nikada nije dovoljno za vreme studiranja - čak ni tokom redovne školske godine - bez obzira koliko se trudili. “Ali jednom kada se završi ispitni rok?” Zaboravite na to."Najveća stvar je da ne menjate svoj raspored spavanja previše", kaže Darbi. "Ako obično idete u krevet u ponoć, nemojte iznenada početi da spavate u tri sata." Prema rečima Katrine Konrad, nespavanje je jedna od najvećih grešaka koje učenici prave. „Dobijanje odgovarajuće količine sna je ključno za konsolidaciju memorije“. Zato, ako skraćujete svoj san, možete dodati barijeru sopstvenom procesu učenja.

Sedam do devet sati sna je idealna količina za dobro pamćenje i učenje. Iako bi to moglo izgledati kao previše sati spavanje koje možete provesti u učenju i koje bi mogli da uštedite, vaše učenje će biti boljeg kvaliteta, ukoliko poštujete satnicu.

Idite u šetnju (sa namerom)
Ako jednostavno nemate energije za punu trening ili ako ste satima sedeli za stolom, krenite u kratku šetnju po komšiluku."Veoma je važno da se student ne zatvori na 72 sata u sobu I da ne izlazi ", kaže Darbi. "Treba izlaziti napolje." Conrad savetuje da se šeta sa namerom; izađite napolje i primetite svet oko sebe, izvan biblioteke, sobe, čitaonice. Upoznajte lepotu vašeg kampusa, kvarta, komšiluka i zapamtite zašto radite tako naporno.

“Majndfulnes” ili meditacija
Ove tehnike su velike olakšice za stres i daju vašem umu šansu da se ponovo napune i preusmere. Započinjanje dana kratkom meditacijom ili vežbanjem povećava produktivnost, sećanje i pamćenje. Ako nikada ranije niste probali metode relaksacije ili meditaciju, postoji mnogo odličnih aplikacija koje vas vode kroz kratke, vođene sekvence.

Briga o sebi mora biti namerna
Konrad naglašava važnost namere. "Krajnja briga o sebi je pronalaženje ravnoteže unutar životne neravnoteže sa kojom se suočavamo i osećanja prema sebi", kaže ona. "Uzimajući vreme za namerno pronalaženje ravnoteže za sebe, posebno u izazovnim vremenima, pokazuje se samopouzdanje I samopoštovanje."

Uključite dremanje u rutinu
Snaga kratke dremke je stvarna, i efikasna. 20-minutna dremka je idealna dužina za kratko punjenje za vaš um, i čak vam može pomoći da bolje sačuvate informacije koje ste satima učili.

Ne paničite
Gledajući ogromnu količinu materijala, tekstova, I stranica koju još uvek morate da pređete i pitate se kako ćete ikada shvatiti ili zapamtiti bilo šta od toga, može dovesti do panike. "Kako se ispit približava, mnogi studenti na fakultetima ulaze u" panični mod "i prestaju da se brinu o sebi", kaže Lieberman. "Oni misle da treba da provedu svaki minut da sede i da uče, i tada zaborave da njihovo blagostanje I smirenost utiču na njihove ocene I sam ishod na ispitu." Panika vam zapravo ne pomaže da budete bolji. Samo vas ometa i sprečava da efikasno koristite energiju. Ne dozvolite da vas zastrašujući zadatak zastraši. Duboko udahnite, fokusirajte se i učite deo po deo.

Svakodnevno odredite prioritet i kako ćete sprovesti brigu o sebi, ne samo u stresnim momentima! Često se briga o samom sebi gura u stranu tokom naše svakodnevne rutine, jer postoji zabluda da je to neka vrsta privilegije koju jednostavno ne zaslužujemo ili za koju nemamo vremena. „Briga o sebi - vaše fizičko zdravlje, nivo stresa i druge emocije - treba da budu navika tokom cele godine, a ne samo za vreme roka“, kaže Lieberman. Jednom kada nađete nešto što “radi za vas”, radite to u vašoj redovnoj rutini i ne dozvolite da to bude aktivnost koja se izbacuje iz vašeg rasporeda kada ste zauzeti ili pod stresom. Zapamtite da budete ljubazni prema sebi i dajte sebi vremena. Ovo nam omogućava da budemo najbolji i najsigurniji, i tokom i nakon ispitnog roka I ispitne nedelje.

Udahnite, prošetajte, odmorite se ili se istuširajte. Učinite sve što vam je potrebno da biste se osvežili, a zatim nazad među knjige!

O anksioznosti se mnogo priča. Ali ne i dovoljno. Eho javnih govora od strane stručnjaka o brojnim aspektima iste daleko dopire. Sama činjenica da 8% svetske populacije ispoljava simptome anksioznosti, govori u prilog važnosti isticanja ove teme. I zato, hajde da, pre svega, razumemo šta je anksioznost i kako da je prepoznamo.

Anksioznost se prepoznaje kao difuzna, slobodno lebdeća napetost, gde ne postoji realna opasnost, odnosno spoljni objekat. Izostanak spoljnog objekta je značajan kriterijum na osnovu kojeg anksioznost razlikujemo od straha. Strah najčešće ima spoljni objekat, odnosno, kada se plašimo mi znamo čega se plašimo. Primera radi, plašimo se pasa, zmija, gubitka posla.... Kod anksioznosti nema spoljne opasnosti, već je reč o unutrašnjoj opasnosti i stanju unutrašnje teskobe. Dakle, osoba se plaši, a u stvari vrlo teško definiše čega se zaista plaši.

U savremenom svetu, gde se susrećemo sa brojnim izazovima, anksioznost predstavlja prirodnu reakciju našeg tela na preteće, ugrožavajuće ili stresne okolnosti. Normalno je da osećamo blagu uznemirenost pred ispit, prvi sastanak, intervju za posao, ili pak javni nastup. Takva blaga anksioznost, ili „pozitivna trema“ u ovakvim situacijama je adaptivna i pomažuća, s obzirom da podstiče motivaciju i fokusiranost. Ipak, kada anksioznost postane trajna i preplavljujuća, kada počne da nas ometa u našim svakodnevnim aktivnostima, više ne predstavlja adaptivnu i funkcionalnu reakciju.

Kako da prepoznamo simptome anksioznosti?

Simptomi anksioznosti se mogu podeliti u tri grupe – emocionalne, misaone i fizičke. Emocionalni se odnose na emocije koje osoba doživljava, misaoni na određene brige, koje su najčešće u vidu katastrofiziranja, dok fizički simptomi podrazumevaju fiziološke reakcije i pojedine ponašajne obrasce. Iako je spisak simptoma prilično dugačak, navešćemo osam najčešćih simptoma koji se prepoznaju u praksi.

Emocionalni:

1. Osećanje teskobe i strepnje

Misaoni:

1. Briga osobe da će izbubiti svest

2. Briga osobe da će izgubiti razum

3. Briga osobe da će doživeti infarkt/umreti

Fizički:

1. Ubrzan rad srca

2. Pritisak ili stezanje u grudima

3. Preznojavanje

4. Napeti, stegnuti mišići

Složićete se da su ovakve reakcije prilično neprijatne, bilo da ste ih imali u svom iskustvu, ili zamislili sebe kako ih proživljavate. Anksozna stanja, do nivoa paničnih napada su krajnje nelagodna i nalikuju na stanja kada doživljavate realni strah od spoljnog objekta, s tim da je “izvor žarišta” unutrašnje prirode. Stoga, nije iznenađujuće da osobe koje doživljavaju intenzivne i kontinuirane tegobe ove prirode bivaju znatno ometene u svakodnevnom funkcionisanju, uz čestu brigu da će im se nešto loše desiti, da će umreti. Ipak, anksiozna stanja ne mogu dovesti do smrtnih ishoda, koliko god bila neprijatna, i činila se neizdrživa.

Optimistična činjenica jeste da klijenti koji imaju tegobe ove prirode veoma dobro reaguju na psihoterapiju, i to najčešće u kratkom vremenskom perodu. Kognitivno-bihejvioralna terapija se u praksi pokazala kao najefikasnija za rad sa anksioznim stanjima, kroz fokusiranje na iracionalna uverenja koja vode u disfunkcionalno osećanje anksioznosti. Svakako da uspešnost tretmana zavisi od ozbiljnosti stanja, te je mnogo učinkovitiji rezultat ukoliko se klijenti jave u što kraćem roku po prepoznavanju navedenih simptoma.

I zato, ukoliko prepoznajete kod sebe ili drage osobe ove tegobe, nemojte trpeti. Rešenje i te kako postoji, a tome svedoče brojni pojedinci koji su prošli proces promene kroz savetodavni i psihoterapijski rad i time poboljšali kvalitet svog života.

Nama je stalo!

Nije neobično da osetimo umor nekoliko puta u toku dana. Ipak, ne možemo tek tako napustiti posao i otići da odspavamo – moramo upotrebiti više energije da nastavimo ostatak dana. Ukoliko spavate više od osam sati dnevno ali ipak osećate umor, pad energije i nemate snage za redovne dnevne aktivnosti, vreme je da unesete promene u svakodnevnu rutinu. Bilo da je pad energije uzrokovan depresivnošću ili životnim okolnostima uvek postoje stvari koje možete učiniti.

Navike su ono što vaš dan čini organizovanim i daje vam pravac, zato se potrudite da te navike budu zdrave i da doprinose zdravlju. Jednom stečena zdrava navika, predstavlja najveću investiciju koju možete započeti. Važno je dan dobro organizovati i napraviti rutine koje će postati svakodnevnica. Dobro planiranje smanjuje bespotreban utrošak energije.

Evo nekoliko načina da podignete nivo energije.

Budite fizički aktivni i kod kuće

Verovatno ste bili u situaciji da iako je kasno i vi se osećate umorno, morate da nastavite sa radom. Šta onda mozete da uradite?

Prošetajte po kući desetak minuta i videćete kako vaš mozak radi efikasnije zato što fizička aktivnost održava mozak budnim. Ako dugo sedite i ne krećete se, vaš mozak će se “uspavati”. Dakle obaviti neki manji fizički posao po kući i podići ćete nivo energije. Dokazano je da ljudi koji se bave “kućnim poslovima” nakon završene aktivnosti imaju osećanje većeg zadovoljstva i do 40%.

Redovno vežbajte

Osobe koje su fitički aktiven u toku dana, dakle koje provedu određeno vreme u šetnji, na treningu ili nekoj drugoj rekreativnoj aktivnosti imaju tokom celog dana više energije. Vežbanje blagotvorno utiče na mozak i njegove funkcije, pa se pored vitke figure, većeg zadovoljstva sobom osećate i kao da imate više energije. Vežbanje i fizička aktivnost snabdevaju tkiva kiseonikom i hranljivim materijama i pomažu vašem kardiovaskularnom sistemu da funkcioniše efikasnije. A kad vam srce i pluća rade efikasnije, imate više energije da obavljate svakodnevne obaveze. Izaberite onu aktivnost koja vam najviše prija i znajte da ne morate da budete satima u teretani, dvadesetak minuta plivanja, šetnje, trčanja i bar blagog istezanja napravićete veliku promenu. Jedan od prvih efekata redovne fizičke aktivnosti je bolje raspoloženje koje omogućava da sve teče dosta lakše, prilagođavanje na novu rutinu i blagi fizički napor.

Dremnite, ali kratko

Dremke su efektivan način da obnovite energiju mozga. Svega 15 ili 20 minuta sna urodiće plodom. Budite sigurni da ne utonete u duboki san, jer će to produbiti vaš umor.

Kvalitetniji san

Jedan od preduslova za akumulaciju energije je kvalitetan i čvrst san. Kretanje može da vam pomogne da brže zaspite i imate dublji san. Samo nemojte da vežbate pred spavanje, jer može da se dogodi da imate previše energije da biste zaspali. Vrlo je važno da imate “rutinu spavanja”, tačnije da ležete i ustajete u isto vreme. Pred spavanje ne bi trebalo da gledate uznemirujuće i živopisne sadržaje, niti da jedete tešku hranu.

Zabavite se

U toku dana bi trebalo da uključite aktivnosti koje će vam biti interesantne. Uživate na otvorenom ili se jednostavno bavite aktivnostima koje vas čine srećnim. Možete se zbližiti sa porodicom ili prijateljima u zabavnom društvenom okruženju. Zato krenite na časove plesa, počnite da pešačite ili se pridružite fudbalskoj ekipi. Pronađite hobi ili aktivnost u kojoj uživate a ako vam dosadi, uvek možete da probatre nešto novo.

„Sreća ne stvara humor. Nema ništa smešno u sreći. Tuga je ta....“, reči su velikog karikaturiste Čarlija Šulca.

Na prvi mah, ova tvrdnja deluje krajnje kontradiktorno i besmisleno. Pitate se – kako je uopšte moguće da se depresivna osoba smeje i zbija šale?

Setimo se slavnih šaljivaca koji su potvrdili da humor ne znači nužno sreću....

Stevie Ryan, komičarka i autorka humoristične emisije, u okviru koje je izvodila imitacije i skečeve, dugo se borila sa depresijom i izvršila suicid u svojoj trideset i trećoj godini života. Jedan od najpoznatijih komičara, Robin Williams, dugo je živeo pod tamom depresije i zavisnosti od alkohola. Ipak, borba je prestala kada je presudio sebi i okončao život. Svedoci koji su dokazali da se depresija i humor često pojavljuju zajedno jesu Marc Maron, Jim Norton, John Belushi, Chris Farley, Greg... Nažalost spisak slavnih šaljivaca, koji su iza “vela” humora vodili teške unutrašnje borbe, prilično je dugačak.

Kakve odgovore nam psihologija daje?

Rezultati brojnih studija, kako u svetu, tako i kod nas, ukazuju da humor predstavlja protektivan faktor za blagostanje i sreću, te da ljudi koji koriste humor u komunikaciji, zaista izveštavaju o nižem nivou negativnih emocija i lakše prolaze kroz krizne životne periode.

Ipak, ljudska psiha je veoma kompleksna i često nas iznenađuje naizgled kontradiktornim pojavama, kojima psiholozi teže da nađu smisao. Upravo je humor kod depresivnih pojedinaca primer kontradikcije, a objašnjenje se pronalazi u psihičkim procesima, koje nazivamo odbrambeni mehanizmi. Odbrambeni mehanizmi su obrasci razmišljanja i ponašanja, koji imaju za cilj da nas zaštite, “odbrane” od neprijatnih, neprihvatljivih emocija. Uglavnom su nesvesne prirode. Razlikujemo primitivnije mehanizme, koji su manje efikasni, te one zrelije, koji su efikasniji i usmereni na zdraviju adaptaciju osobe u njenoj okolini. Humor pripada zrelijim mehanizmima odbrane i predstavlja preusmeravanje neprihvatljivih misli i emocija u prihvatljive. Konkretno, neprijatni sadržaji se zamenjuju bezopasnim pričama i šalama, smanjuje se napetost i stvara udobnost ispunjena smehom. Na taj način, humor pomaže osobi da sagleda situaciju na drugačije ili da se fokusira na neke nove aspekte. I zaista, ovakav mehanizam je koristan, pruža zadovoljstvo i čuva energijiju za svakodnevne izazove. Ipak, u nekim momentima smeh izostane, a osoba ostaje sama sa sobom i svojim unutrašnjim neprihvatljivim borbama. Iako mnogima ti momenti deluju bezizlazni, s obzirom da procenjuju da nemaju snage, niti volje za borbu, izlaz postoji. Razgovori sa porodicom, prijateljima, stručnjacima su lekoviti i sigurni putevi ka izlasku iz sveta tame.

Psihičko funkcionisanje čoveka ne može da se svede na jednostavne osnove. Depresija ne mora da se javi u svom tipičnom obliku. Štaviše, mnogo je češća u realnosti u atipičnim formama. Humor ne mora da se nužno povezuje sa srećom i blagostanjem. Setite se slavnih šaljivaca i njihovih sudbina… I ukoliko prepoznate određene znake koji bi mogli ukazivati na problematiku psihičke prirode kod sebe, ili kod osobe iz svog bliskog okruženja, razgovarajte, potražite podršku i pomoć.

Nama je stalo!

Da donesemo odluku da promenimo nešto u životu je relativno lako, ali, nažalost, nije tako lako da u odluci istrajemo. To je nešto na čemu moramo mnogo da radimo. Istraživanja pokazuju da kod novogodišnjih odluka, na primer, oko 80% ljudi već pre kraja januara prekine sa novom praksom i odustane od svojih „novogosišnjih odluka”. Kako istrajati? Postoje alati za organizaciju kao što su planeri, ček liste, liste prioriteta, a postoje i pravila:

1. Jedno po jedno. Prvo napravite plan. Sastavite listu svega što želite da promenite. Onda napravite raspored. Najvažnije stvari stavite na prvo mesto i njima se posvetite. Ne morate da sredite baš sve odjednom, već je bolje da odaberete jedan realističan cilj i onda mu se uporno i iskreno posvetite. Kad zagrizemo preveliki zalogaj, onda najčešće završimo tako što ništa ne završimo. Međutim, ako izaberemo cilj koji odgovara našim snagama, nema razloga da mu ne ostanemo verni.

2. Odmah - sada - odmah. Jednostavno, počnite, odmah! Ako je reč o fizičkom vežbanju, nemojte čekati momenat kad ćete nabaviti novu trenerku ili patike, navucite bilo šta i izađite na vazduh, u teretanu ili na bilo koju vrstu rekreacije. Ne morate čak ni to – možete vežbati kod kuće. Odlaganje je najčešće znak da u sebi nemamo dovoljno emocionalne snage, pa je bolje da otpočnete s novom aktivnošću, a emotivna reakcija će postepeno doći sama.

3. Aktivnosti VS željeni rezultat. Hraniti se zdravo nije isto što i gubiti kilograme, vežbanje nije isto što i zategnuta figura. Vi kontrolišete prvo, a ne samim tim i drugo. Dakle, ako još ne gubite kilograme, nemojte gubiti i istrajnost u zdravoj ishrani. Zapamtite, zdrava ishrana ima i sama po sebi značajne dobre posledice i kakav god da je vidljivi rezultat, vi ćete se osećati sve bolje i bolje.

4. Odušak - nagradite se za dobro ponašanje. Osim ukoliko je reč o nekoj hemijskoj zavisnosti, pauza može da vam pomogne da izdržite u svojoj odluci na duže vreme. Ali, ako otkrijete da ta "pauza" traje duže od jednog dana u nedelji, potrebno je da se podsetite svoje novogodišnje odluke. Nemojte odustajati ukoliko napravite jedan iskorak iz zacrtane rutine, samo nemojte napraviti drugi, treći, već se vratite na svoj put.

5. Šta vas motiviše? Kad pronađemo svoje „zašto”,  ono „kako” nam postaje kristalno jasno. Već i sami znate da је bez  dobre motivacije nemoguće postići bilo koji cilj. Možete tačno predvideti koliko će vaša odluka biti uspešna prema nivou motivacije koju imate. Zašto? Upravo motivacija će biti ona koja će vas „terati” da nastavite kad se pojave prve prepreke i zastoji na putu. Ako je nemate, koristićete ćete svaku prepreku kao opravdanje da odustanete od svojih ciljeva. Ukoliko donesete odluku da ćete ostvariti nešto što zapravo nimalo ne želite, teško da ćete uspeti. Ako je ipak reč o nečemu što vam se ne sviđa, ali smatrate da ipak treba to da uradite, pokušajte da nađete način da vam ono što morate bude što zanimljivije i zabavnije.

6. Upravljate ciljevima. Uspešno upravljajte ciljevima kao vašim velikim, ličnim, projektom. Razlomite ga u više manjih ciljeva koje ćete ispunjavati kroz vreme i tako dobijati motivaciju za onaj sledeći.  Postavite glavni cilj (npr. izgubiti 20 kg), razlomite taj cilj u 5 manjih (npr. izgubiti 4kg mesečno), pa to razlomite na nedeljnu bazu (npr. izgubiti 1 kg nedeljno). Nakon toga napravite dnevni plan koji će vas dovesti do ispunjenja nedeljnog cilja, nedeljne planove za mesečni cilj i mesečni cilj za godišnji.  Osmislite nagradu za svaki vaš uspešan korak. To će vam dati osećaj postignuća i motivaciju da nastavite dalje.

7. Upravljate vremenom. Većina ljudi za neispunjene ciljeve krivi nedostatak vremena. Razmislite koliko vremena provodite dnevno ili nedeljno u aktivnostima koje vam troše vreme, a ne donose ništa kao što su gledanje televizije, Instagrama ili besciljno pretraživanje po netu. Uz njih vrijeme leti i kad se „probudite” shvatite da je prekasno za rad na vašim ciljevima jer сте već umorni i zreli za spavanje. Osvestite koliko vremena trošite na te aktivnosti i pronaći ćete prostora da ih smanjite i dobijete više vremena za rad na svojim ciljevima.  Da biste smanjili ometanja, ugasite ton na telefonu, nemojte imati otvorene društvene mreže dok radite i odvojite se u prostoriju u kojoj vas niko neće ometati.

8. Posle izazova sledi i zadovoljstvo. Nema tog zakona koji će nam zabraniti nezdravu hranu ili nas naterati da smršamo. Ali baš u tome leži i slaba i najjača strana u takvim odlukama: što je izazov teži, to je veće zadovoljstvo što smo uspeli u odluci. Sankcije za neuspeh su samo u nama, ali su i one veoma oštre: stid, sramota što se nije uspelo ili makar duboko razočaranje zbog naše slabosti. Sve se uvek svodi na isto pitanje: „Koliko je velika naša želja da se odreknemo nekog zadovoljstva?“ Ko nije spreman da plati cenu odricanja, prekršiće obećanje dato sebi. Na kraju krajeva, uvek se radi o tome da se odričemo jednog zadovoljstva, kako bismo dobili nešto drugo, što želimo još i više od toga.

9. U društvu je sve lakše i zabavnije: Ako ste npr. odlučili tri puta nedeljno da se bavite nekim sportom ili idete u teretanu - učinite to sa prijateljem ili prijateljicom i budite podrška jedni drugima. Recite svima za svoju odluku. Teže je odustati kada svi znaju šta pokušavate – biće vam neprijatno da kažete ste odustali. Moguće je da će biti i onih koji će vam odmah na početku reći da nema šanse da istrajete – to vas može dodatno motivisati u ostvarivanju cilja. Pokažite svima da možete!

10. Nemojte sebi zamerati ako ne uspete iz prve: Nikad ne možete znati za baš sve prepreke, niti je moguće uvijek realno proceniti koliko će vam biti potrebno da ciljeve ostvarite. Nije bitno ako stvari teku sporije nego što ste planirali, ili se pak ne dese onda kada ste vi zamislili da će se dogoditi. Bitno je da postoji bar nekakav napredak i bitno je da ne odustajete.

Zato samo hrabro i budite uporni!

„Zakoračili ste“ u 2019. godinu. Povedeni prazničnim duhom, najverovatnije ste sa svojom okolinom razmenili poruke i želje čiji sadržaj neizbežno uključuje sreću. U tom kontekstu sreća se najčešće shvata kao nešto što nam se dešava, uz otpisivanje lične kontrole u traženju i prepoznavanju iste. Istina jeste da je svako od nas kovač sopstvenog života većinskim delom i da ta sreća dobija pun oblik kada je sami stvorimo, odnosno kada svoje želje pretvorimo u planove i pridržavamo ih se. U tom smislu, Nova godina, kao simbol novog početka, predstavlja povoljnu priliku za donošenje odluka i njihovo dalje planiranje.

Međutim, veoma je važno na koji način donosimo odluke, kao i kakve odluke donosimo, kako ne bismo prerano odustali od istih. Ljudi najčešće navode ciljeve poput „smršaću“, “prestaću da pušim”, „ugađaću sebi“, „poboljšaću organizaciju rada“. Kako Vam se čini? Koliko Vam deluje ostvarivo? Složićete se, ciljevi su prilično visoki i opširni i vrlo je verovatno da biste veoma rano odustali. Stoga, kako biste osigurali put do svog cilja, neophodno je napraviti plan jednostavnih aktivnosti, na koje ćete se fokusirati na dnevnom, nedeljnom ili mesečnom nivou.

Kako? Krenimo u planiranje.

Opišite kakve promene želite u ovoj godini. Zapitajte se čime ste bili zadovoljni u prethodnoj godini i šta biste zadržali u budućnosti. Takođe, razmislite u kojim segmentima se niste ostvarili onako kako ste želeli ili čega ste se plašili. Uključite sve životne domene koji su Vam važni. Vizualizujte i detaljno opišite željenu promenu, ali se vodite granicama realnih mogućnosti i sposobnosti.

Istražite sopstvenu motivaciju za promenom.Zapitajte se „Šta mene motiviše?“. Svako od nas ima specifičnu motivaciju za određenim promenama. Vi istražite ono što baš Vas pokreće i uvek se podsetite toga. Korisno je da se povežete sa osobom iz Vašeg okruženja koja ima slične ciljeve. Na taj način imate priliku da upoređujete svoje uspehe i međusobno se podstičete, što može povećati posvećenost i istrajnost.

Zapišite šta ćete uraditi u januaru. S obzirom da se do „velikih“ ciljeva stiže ostvarivanjem lakše ostvarivih ciljeva, poželjno je da definišete u kojim aktivnostima ćete se angažovati u januaru. Pri tome je važno da veoma detaljno opišete te aktivnosti, kao i njihovu učestalost. Na primer, ukoliko je Vaš novogodišnji cilj da smršate, cilj za januar mesec može biti „angažovanje u teretani u trajanju od sat vremena, tri puta nedeljno“.

Ponavljajte definisane aktivnosti svaki mesec. Definisane aktivnosti ponavljajte iz meseca u mesec, ali tokom svakog meseca dodajte još nešto novo, neku manju promenu, kako biste povećali progres ka postavljenom cilju.

Visoki ciljevi ka kojima najčešće težimo, mogu biti vrlo brzo „uspavani“ strahom od neuspeha ili manjkom motivacije. Ipak, ne odustajte od istih, nego napravite detaljan plan i fokusirajte se na parcijalne, mesečne aktivnosti, koje će Vas podsticati i motivisati na dalji angažman, sve do ostvarenja velikih zacrtanih ciljeva.

Zato, ne čekajte da Vam se sreća dogodi, nego je stvorite!

Srećno!

Stigla je prava zima, a sa njom pored svih radosnih aktivnosti kao što je kićenje jelke, ipakovanje poklona, pao je i prvi pravi sneg. Bili ljubitelji zimskih čarolija ili ne svakako je za nas, i naše mentalno zdravlje dobro iskoristiti ovakve trenutke, kako unutra, tako i napolju. Kako? Kod dece možete razvijati finu i grubu motoriku, razvija se timski duh, kreativnost, kvalitetno se provodi vreme, a može pozitivno uticati i na partnerske i porodične odnose.

Dok neki više vole da zimu provedu u aktivnostima kod kuće, kao što je pravljeje kolača, uvijanje poklona i stavljanje zvezde na jelku, neki od vas jedva čekaju da padne sneg kako bi mogli da “pobegnu” na planinu, da se skijaju i profesionalno i “ozbiljno” bave zimskim sportovima, a neki međutim nisu toliko posvećeni te se mogu zabaviti na drugi način. Za zimsku zabavu nekada je dovoljna samo dobra volja, malo mašte, i naravno, sneg. Sankanje, skijanje i klizanje su obavezne zimske aktivnosti na snegu i ledu, u kojima deca, bez sumnje, uživaju. Zadovoljstvo je još veće ako im se i vi pridružite, pa zato ne oklevajte i ne propuštajte snežnu akciju.

Šta sve možete raditi, kako sami, u paru, i naravno sa decom?

Crtanje po snegu

Pronađite glatku, neugaženu površinu snega, i zamislite da je veliki list papira. Dovoljna je jedna grančica i mašta. Možete da crtate šta poželite, da organizujete mini takmičenje - ko će brže ili lepše da nešto nacrta, ili se igrati pogađanja - šta je nacrtano. Možete ostaviti romantičnu poruku ili sliku partneri ispod prozora ili na automobilu.

Kada ovu aktivnost upražnjavate sa decom vrlo je važno da upozorite dete da je na snegu teško ispraviti grešku, i da će morati da bude pažljivo. Možete da crtate i nogama, tako što ćete hodanjem u određenom pravcu ostavljati trag u snegu i dobiti odgovarajuću sliku.

Možete napravite sliku

Lezite pažljivo na neugaženi sneg, sa raširenim rukama i nogama. Zatim polako ustanite. Napravili ste otisak celog tela. Neka to uradi dete, ali mu pomozite da ustane kako ne bi pokvarilo sliku. Sada možete da upoređujete ko je veći, da napravite ram oko slika (crtanjem uz pomoć grančice, ili stopalima), i sl. Za ovu igru je obavezna nepromočiva odeća.

Anđeo

Lezite na sneg zajedno sa detetom. To je za dete pravi doživaljaj i uživanje, a može dobro doći i vama. Pokažite detetu da raširi ruke i noge i objasnite mu da istovremeno mora pomerati i ruke i noge gore/dole, odnosno da ih širi i skuplja. Ovom igrom vežbate koordinaciju ruku i nogu, a možete vežbati i pojmove desno/levo tako što ćete reći detetu da pomera samo desnu/levu ruku, samo desnu/levu nogu, istovremeno desnu/levu ruku i nogu ili desnu ruku i levu nogu. Prateći vaše instrukcije na ovaj način vaše dete vežba i pažnju.

Lovac

Naučite dete da prati tragove. Nađite neugaženi sneg i ostavljajte tragove do nekog mesta gde možete da se sakrijete (žbun, drvo). Dete treba da ide „vašim stopama“ i da dođe do vas, tj. da vas pronađe. Nemojte da se udaljavate previše, ili igrate ovu igru u sumrak ili po mraku, jer mlađa deca mogu da se uplaše. Možete zajedno da tražite neku treću osobu - tatu, stariju sestru, brata, druga. Takođe vam može biti zanimljivo da tražite tragove kuce, mace, vrapca, goluba - i da ih upoređujete po obliku i dubini.

Dakle, iskoristite zimske čarolije i sneg da uživate zajedno sa svojom decom i da u isto vreme učite i radite nešto što stimuliše njihov razvoj.

Pravljenje Sneška Belića

Ono čemu će se svako dete radovati jeste pravljenje ovog snežnog čovečuljka. Pokažite detetu pre nego što izađete na sneg sliku Sneška i pričajte kako se pravi i šta ćete raditi, kako ste vi to radili kao mali. Možete poneti od kuće dugmiće, šargarepu za nos, šerpu za glavu (kapu možete napraviti i od kartona). Kada budete pravili Sneška objasnite detetu da vam prvo treba jedna velika lopte od snega, napravite je zajedno sa detetom. Zatim, još dve lopte različite veličine. Pokažite mu kako da ih stavi jednu na drugu ili mu vi pomozite. Izbrojite koliko lopti ima Sneško. Pitajte dete šta je telo, a šta glava Sneška Belića, šta sve treba da ima na glavi? Ako ne može da nabroji sve delove glave (lica), pomozite mu. Na taj način dete uči nove i obnavlja delove tela koje već zna. Možete praviti razne oblike od snega, možete čak pokušati da napravite i kućnog ljubicma od snega kao i mnoge druge predmete ili živa bića.

Kada ste stavili delove tela koji čine glavu, pitajte dete šta još treba da ima Sneško na svom telu, zajedno od grana koje nađete u okolini napravite ruke. Kada je Sneško Belić gotov zajedno izbrojite od koliko lopti se sastoji, koliko ima ruku, nogu, koliko očiju, noseva itd., tako ćete vežbati prebrojavanje i brojnost delova tela.

Imenujte zajedno delove tela na Snešku, uporedite da li su lopte od snega koje ste pravili iste veličine, neka vam dete kaže koja je najmanja, a koja najveća . Ovom igrom vaše dete spoznaje delove tela, njihov međusobni odnos i brojnost, pojam broja kao količine, pojmove veliko/malo, vežba koordinaciju ruku, poboljšava konstruktivnu praksiju…

Kolači od snega

Ako su vam pri ruci modle ili kofice, možete da se sa snegom zabavite na isti način kao sa peskom. U suprotnom, za ovu igru mogu da vam posluže i drugi predmeti - plastične flaše presečene na pola, plastične činije raznih oblika, razni zapušači. Pravite kolačiće, dvorac, šta god poželite.

Šaranje po snegu

Ako ste u parku ili na planini, pronađite jedan manji ravan deo negaženog snega koji vam može predstavljati “tablu za pisanje”. Olovka vam može biti neka grančica koju možete naći u okolini. Pravite rupice u snegu koje će dete povezivati linijama. Možete mu reći da pravi talasaste ili nazubljene (cik-cak) linije, da nacrta krug, kvadrat, kućicu ili nešto što ono voli, tako će mu biti zanimljivije da vežba grafomotorne aktivnosti.

Grudvanje

Pokažite detetu i zajedno sa njim pravite grudve. Napravite grudve različitih veličina, a zatim, kada napravite više, možete ih podeliti u dve grupe (gomile) – velike i male. Gađajte se grudvama. Možete pronaći zid zgrade (garaže) na kome nema prozora i da gađate sa vašim detetom, takmičite se ko će dobaciti više ili bacajte grudve ka prostranstvu koje vas okružuje i vidite ko će dobaciti dalje. Ova igra pomaže detetu u razvoju praksije šake, koordinacije oko – ruka, usvajanju pojma veliko/malo, visoko/nisko, blizu/daleko itd.

Nakon snežnih aktivnosti kod kuće možete zajedno sa decom nacrtati najlepše trenutke sa snega koji će vam ostati kao uspomena, možete se slikati na snegu i napraviti kolekciju Sneško Belića iz godine u godinu, mogućnosti su razne, bilo da se zabavljate kod kuće, u stanu ili napolju na snegu svakako pustite mašti na volju i prepustite se čarima zime i snega.

U današnje vreme, posebno u društvenim sistemima koje odlikuje individualistička kultura, pružanje usluga i pomoći bez novčane naknade je najčešće doživljeno kao nesvrsishodno za pojedinca. Neretko nam se tokom vaspitanja i obrazovanja „servira“ parola da je „vreme novac“, te da je potrebno što pre svoje znanje i usluge naplatiti u cilju obezbeđivanja egzistencije. Kome onda pada na pamet da se pored svega, bavi i nekom volonterskom aktivnošću, pri čemu ne dobija novac za uzvrat?

Međutim, da li je to baš sve tako? Da li je novac uvek primarni motiv, jedino što može nagraditi trud i rad?

Praksa pokazuje da volontiranje, pored lične satisfakcije usled pružanja pomoći zajednici, omogućava brojne pogodnosti za pojedinca, koje značajno doprinose kvalitetnijoj i uspešnijoj budućnosti.

Dakle, šta postižemo volontiranjem?

Učenje novih veština

Prilikom angažmana, volonteri se često susreću s različitim preprekama i izazovima sa kojima bi se susretali i na radnom mestu. Kroz savladavanje problema usvajaju se brojna znanja i veštine, koje mogu doprineti profesionalnom razvoju volontera. Najčešće se kroz praksu stiču znanja i veštine koje se ne mogu savladati formalnim obrazovanjem, u okviru kojeg je dominantan teorijski pristup.

Sigurniji put ka zaposlenju

Neretko se dešava da se ljudi uključe u volontiranje bez posebnih očekivanja i da se kroz određeni period zaposle u organizaciji u kojoj su volontirali. Ukoliko se volonter pokaže da je dobar u svom poslu, postoji realna šansa da njegov angažman neće proći nezapažen i da će mu se pružiti prilika za zaposlenjem. Poslodavci uglavnom volontiranje veoma uvažavaju i percipiraju kao veliku prednost. Ono što ljude koji su imali volontersko iskustvo odvaja od drugih, jeste liderstvo, želja za usavršavanjem i konstantim napretkom, svest o problemima i dešavanjima u svetu, rad sa ljudima.

Usvajanje aktivnog pristupa prema obavezama

Volontiranje je izvrstan način da steknete radne navike i razvijete osećaj odgovornosti prema poslu. Usvajanjem radnih navika i upoznavanjem sa brojnim preprekama u radu, olakašavate sebi funkcionisanje u budućem radnom setingu, s obzirom da vam je situacija prepoznatljiva.

Razvijanje empatije i prihvatanje različitosti

Volontiranje vam pomaže da „izađete iz svojih cipela“, te da svet sagledate kroz drugačiju perspektivu, da prepoznate i razumete gledišta i probleme drugih ljudi.

Unapređenje socijalnih veština

Volontiranje, s obzirom da najčešće podrazumeva interakciju sa drugim ljudima, ujedno predstavlja veoma koristan „trening“ tokom kojeg se izlažete brojnim socijalnim situacijama, a što doprinosi unapređenju komunikacijskih veština, kao i izgradnji samosvesnosti i samopouzdanja.

Proširenje mreže poznanstava

Volontiranjem stičete jedinstvenu priliku za upoznavanje ljudi iz različitih sfera koje verovatno u životu ne biste imali priliku upoznati na neki drugi način. Proširenje socijalne mreže može doprineti budućem zaposlenju, ali i razvoju prijateljskih odnosa.

I zato, još jednom razmislite da li je volontiranje „gubljenje vremena“ ili prilika da podstaknete lični razvoj i razvoj, te potencijalno „otvorite vrata“ budućem zaposlenju.

Karijeru ne možemo više definisati kao jednosmeran i unapred određen put, već put kroz poslovni život vezan za učenje i rad, odnosno niz zanimanja i poslova koje osoba ima tokom radnog veka. Da biste bili zadovoljni svojim poslovnim životom i kretali se u željenom pravcu, mi vam možemo pomoći da otkrijete svoje potencijale i donosite dobre odluke. Tu smo da ispratite svoje želje, ciljeve i talente, kao i da unapredite svoj postojeći poslovni put.

Karijera predstavlja vaš poslovni put, koji se formira na osnovu vaše poslovne svesti, odluka, stila rada i organizacije. Ona se može razvijati, kako unutar jednog preduzeća, tako i bez ograničenja na jedan poslovni sistem, jer karijera predstavlja, uopšteno, VAŠ poslovni razvoj.

Usmeravajući sebe tokom školovanja, prirodno bi bilo koncentrisati se na struku i predmete koji nam idu i za koje smo talentovani, za koje imamo dodatnu volju i energiju, koji su nam stimulativni. Primećuje se da kod dosta mladih, a i starijih ljudi, to nije slučaj. Prilikom odlučivanja su bili vođeni roditeljskim mišljenjem, mestu življenja, uticajem svog društva, poslovnom i finansijskom koristi od određenog zanimanja, zahtevima tržišta itd. Dakle svakojakim drugim potrebama, osim svojim. Time od starta potisnu svoje prave potencijale i postanu delimično poslovno upotrebljivi na radnom mestu, koje naravno ili ne vole ili od kojeg su emotivno skroz otuđeni (ne poistovećuju se s njim).

Moramo naglasiti da je već tad vrlo važno da uvidite koga pitate za savete, zašto ih pitate i da li te savete da primate. Tu mi stupamo na snagu da vas posavetujemo kako da ispratite svoje želje, ciljeve i talente, kao i kako da unapredite svoj postojeći poslovni put.

Ako ste već uspeli sebe ostvariti u oblasti koja vas ispunjava i u kojoj ste dobri, to ne znači da se nećete susretati sa drugim izazovima poput nalaženja posla, sastavljanja CV-ja, postizanja rezultata, ostvarivanja kvalitetnih kolegijalnih odnosa i saradnje, napredovanja na radnom mestu, organizacije na radnom mestu, balansa između privatnog i poslovnog života i mnogim drugim. Važno je u tim momentima osvestiti sebe da ne možemo uvek sve sami i da ćemo mnogo vremena i energije uštedeti, ako se posavetujemo sa stručnim osobama.

U želji da promenimo trenutno stanje u poslovnim životima i pomognemo ljudima da ostvare sebe i svoje potencijale, organizovali smo savetovanja koja bi vam pružila nova saznanja i poglede na vaše izazove u poslovnoj sferi. Kroz savetovanje ćete podeliti svoje nedoumice i izazove sa nama koji vam možemo izaći u susret sa rešenjima koja će vam olakšati dan na poslu, promeiti poglede na situacije, razrešiti te nedoumice, pomoći donositi odluke. Konsultacije sa nama imaju za cilj ispratiti vaš put i uskladiti vas sa vašim poslovnim životom, onim koji vam neće predstavljati opterećenje. Usmereni smo i pripremljeni na izazove koji vas susretnu tokom vašeg poslovnog razvoja.

Ako ste mladi i niste se odlučili i shvatili šta je to čemu biste posvetili svoj radni vek

ako ste se odlučili a ne osećate da je to bio pravi izbor

ako vas mnogo toga interesuje i ne znate kako to da uskladite

ako ne znate šta vas interesuje a želite to da otkrijete

ako ste se usmerili a ne znate kako doći do posla, kako kreirati CV

ako već radite a imate izazove sa kolegama, nadređenima, saradnicima

ako ne uspevate da napredujete na radnom mestu i još mnogi drugi izazovi...

...mi smo adresa na kojoj se možete obratiti i zajedno sa nama ostvariti svoje potencijale.

U želji da i vi uspete na svom poslovnom putu,

tu su vaši Advice i Progresiv

Dakle, u životu često upotrebljavamo reč sugestija, sugerisati, ali šta je zapravo sugestija? Definicija kaže: “Postupak otvorenog ili skrivenog navođenja drugog čoveka ili grupe ljudi da nekritički private ideje, uverenja, stavove ili određene obrasce ponašanja naziva se sugestija.”

Drugim rečima, reč je o postupku ubeđivanja koji se izražava kao predlog, nagovor ili naredba. Sugestija predstavlja verovanje, misao ili želju koja je potekla iz nečije tuđe svesti, a osoba ih ne prepoznaje kao uticaj kojem je podložna. Svakako je interesantno da sugestija ima veliku primenu kako u politici, ekonomiji i menadžmentu, tako i u psihologiji i drugim naučnim disciplinama. U psihologiji sugestija predstavlja moć uticanja jedne osobe na drugu, ili čak na samog sebe.

Činjenica je da svi mi koristimo sugestiju, odnosno svi mi smo nekada nekome nešto sugerisali. Davanjem saveta prijatelju o nekoj stvari, mi mu sugerišemo na nešto što bi možda mi uradili na njegovom mestu i na taj način ublažavamo njegovu zabrinutost i utičemo na njegovo dalje ponašanje povodom te stvari. Najuži krug u kom se dnevno krećemo je pun situacija u kojima je moguća manipulacija sugestijama. Naši partneri, deca, prijatelji su kanali kojima dnevno pristižu sugestije koje, čak i kada su izrečene iz dobrih namera, mogu biti manipulativne.

Dakle, sugestijom se koristimo kada hoćemo da ostvarimo neki cilj, damo savet ili čak i manipulišemo.

Kako se sugestija razlikuje od Placebo efekta?

Placebo efekat je efekat poboljšanja zdravstvenog stanja pacijenta nakon što mu se da za lek za koji mu je rečeno da će mu pomoći. “Lek” koji se daje je ustvari medikament sa potpuno neutralnim dejstvom. Mehanizam funkcionisanja placebo efekta zasniva se na psihološkom delovanju: osoba veruje da joj dati lek pomaže, zatim kora velikog mozga utiče na žlezde sa unutrašnjim lučenjem, a podsvest povećava odbrambene funkcije organizma.

Osnova placeba je u autosugestiji, dakle verovanje da će doći do poboljšanja stanja. Zapravo, iza svega toga stoje vera i optimizam. Racionalnije i informisanije osobe imunije su na sugestiju jer su uglavnom sumnjičave. Manje obrazovane osobe koje nisu nikad čule za placebo i ne razmišljaju da bi im doktor mogao reći nešto što nije istina najidealniji su kandidati za placebo efekat.

Kako se sugestija još primenjuje?

Kako se događa da astrolozi u svojim prognozama pogađaju? Žene koje “bacaju karte” znaju sve o vama, a gledanjem u šolju otkrivamo da li će se želja ispuniti ili neće? Svakako smo svedoci toga da astrolozi mnogo toga mogu da pogode uprkos nejasnim podacima o nebeskim telima, čak u većoj meri nego što bi pogodili nasumičnim nagađanjem. Tartot u mnogome pruža informacije koje samo mi sami o sebi znamo…

Astrološke formulacije, “čitanja” i “proročanstva” su često široka i neprecizna, tako da se mogu tumačiti veoma fleksibilno, na više različitih načina, npr. "pazite na kola" može značiti da ćete imati udes, ili da će vam "pauk" odneti auto, ili da ćete ga pozajmiti neopreznom prijatelju, ili da će se pokvariti ili...mogućnosti su bezbrojne, što povećava verovatnoću “pogotka”.

Često se srećemo sa Borbenim Lavovima, Jarcima koji su uporni i pedantni, Rakovima koji su osećajni, Ovnovima koji su vođe. Kako je to moguće? Da li je to sugestija ili…?

Astrologija može imati snažno sugestivno delovanje, ne samo u ličnom kontaktu s astrologom već i posredno preko svakog astrološkog teksta. Deca, kao i odrasli ljudi mogu podsvesno da usvajaju one osobine koje im astrolozi pripisuju, a opasnost leži baš u tome što se ovaj proces odvija potpuno neprimetno. Princip da se čovek preobražava u ono čime se njegov um bavi, u praksi je bezbroj puta potvrđen, ali se ipak ne obraća mnogo pažnje na njega, čak je mnogima i nepoznat. Indikativno je i to da mnogi ljudi veoma pozitivno reaguju kada u astrološkoj prognozi vide nešto što se poklapa sa njihovom realnom situacijom, a da često malo pažnje obraćaju i brzo zaboravljaju veliki procenat netačnih predviđanja.

Horoskop svakako – verovali u njega ili ne, nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ljudi koji veruju u sudbinu, izrađuju natalne karte ili čitaju šta ih čeka u budućnosti u časopisu i knjigama. Neki imaju fleksibilan stav pa čitaju horoskop radi zabave ili malo pozitivnog podstreka. Zašto ljudi to rade?

Objašnjenje leži u istraživanju psihologa Bertram Forera koji je pronašao da ljudi pokazuju tendeciju da prihvataju maglovite i uopštene opise ličnosti kao primeljive isključivo na njih, bez uviđanja da se potpuno isti opis može primeniti skoro na svaku osobu. Ovo je poznato kao Forerov efekat.

Primer je dole naveden, razmislite koliko se u njemu pronalazite:

Vi imate potrebu da se dopadnete drugim ljudima i da vam se dive, ali ipak uspevate ostati samokritični. Iako imate neke slabosti, generalno ste u stanju da ih kompenzujete. Imate dosta neiskorišćenih kapaciteta koje još uvek niste usmerili u svoju korist. Disciplinovani i samokontrolisani spolja, iznutra ste skloni brigama i nesigurnostima. S vremena na vreme sumnjate da li ste doneli pravu odluku ili učinili najbolju stvar. Preferirate izvestan stepen promene i različitosti, pa postanete nezadovoljni kada se osetite sputanim ili vas nešto ograničava. Ponosni ste na to što ste nezavisni mislilac i što ne prihvatate mišljenja drugih bez zadovoljavajućih argumenata. Ipak, smatrate da nije baš najmudrije biti previše otvoren u pokazivanju cele svoje ličnosti drugima. Obično ste ekstrovertni, dostupni i društveni, ali ima perioda kada se povučete u sebe ili postanete oprezni. Neki od vaših ciljeva imaju tendenciju da budu prilično nerealni.

Forer je svojim studentima dao test ličnosti, njihove odgovore nije uvažavao i svakom studentu je posebno dao gornji opis kao rezultat njihovog testa. Zatim im je tražio da (od 0 do 5) procene koliko se opis odnosio na njih. Prosečna ocena tačnosti evaluacije svih studenata koji su učestvovali u ispitivanju iznostila je 4.26 (1948. godine.) Test je od tada ponavljan mnogo puta na brojnim ispitanicima, a prosek je uvek bio oko 4.2 ili, u procentima – njegova tačnost iznosila je 84%.

Forerov efekat koristi se kao deo objašnjenja kako to da naučne metode kažu da astrologija, astroterapija, bioritam, hiromantija, proricanje sudbine, grafologija i slične pseudonauke nisu pouzdane u procenjivanju ličnosti, a ljudi veruju u njih i prilično su ubeđeni u njihovu tačnost.

Forerovo objašnjenje bilo je u terminima ljudske lakovernosti, ali danas se povezuje i sa drugim konceptima kao što su nada, maštanje, taština i pokušaj da se napravi smisao od prethodnog iskustva. Skloni smo da se o sebi izjašnjavajmo u terminima želje – odnosno da sebe vidimo onakvima kakvi bi zapravo želeli biti, a ne kakvi zaista jesmo. Tako smo skloni da prihvatimo sumnjive, čak i lažne opise svoje ličnosti, sve dok su pozitivna i gode nam. Često ćemo im dati dovoljno široke i slobodne interpretacije kako bismo se izborili sa uočenim nedoslednostima i kako bismo zadržali njihov smisao.

Percepcija može da bude obmanjujuća, a kada se u celu jednačinu ubace faktori kao što su motivacija, želja, smisao, značenje, trenutno psihičko stanje, sistem uverenja, socijalni milje i tome slično – ona može da ima mnogo nepoznatih, a teren za obmanu sa uvođenjem svakog od ovih pojmova postaje sve širi.

Šta još?

U ovom procesu ključnu ulogu igra selektivnost memorije. Onaj koji dobija informacije na ovaj način sklon je zaboravljanju nepravilnosti i nelogičnosti – preko njih brzinski “prelazi” u potrazi za značenjem koje mu je bitno i samim tim se duže zadržava na onima koji su mu lično značajni i koji podupiru kompletnu sliku koju želi da sastavi ili održi. Ako, na primer, pročitamo pet rečenica o svom “psihološkom profilu”, a od kojih je jedna potpuno i očigledno netačna, skloni smo da je zanemarimo u korist preostale četiri koje čine većinu.

Dakle, selektivno mišljenje predstavlja proces u kom odabiramo onaj dokaz koji nam se najviše dopada, a zatim ga zapamtimo i favorizujemo, dok sve ostale, koji nam se ne sviđaju, ignorišemo. Ova vrsta mišljenja ključna je za verovanje u vidovnjake, “čitače umova”, medijume, ali i horoskop i ostale koncepte koji se zasnivaju na pseudonauci.

Pristrasno potvrđivanje je podvrsta selektivnog mišljenja gde se javlja tendencija da obraćamo pažnju samo na ono što potvrđuje naše uverenje, a da se pritom ni najmanje ne bavimo onim tvrdnjama koje su u kontradikciji sa našim uverenjem. Brojne studije su pokazale da ljudi generalno pridaju ogromnu vrednost informacijama koje potvrđuju njihova očekivanja, odnosno onima koje su pozitivne i podržavajuće. Tendencija da veću pažnju i značaj pridajemo pozitivnim slučajevima i obrazloženjima ima uticaj na naše pamćenje – kada pokušavamo da se prisetimo neke informacije bitne za problem koji rešavamo, lakše ćemo u pamćenje prizvati one podatke koji potvrđuju poziciju koju smo zauzeli.

A koliko ste vi skloni sugestijama, i koje poruke prihvatate?

“Naši snovi treba da prouče i nauče naše budno neznanje, svestan deo ličnosti, jer san vidi i dublje i dalje nego dan”, Šopenhauer

San prepoznajemo kao neobičan, neuhvatljiv fenomen, koji je i pored prevučenosti velom mistike i tajni, vrlo čest u psihičkoj sferi svakog pojedinca. Zainteresovanost za snove datira od prvih tragova istorije civilizacije pa sve do danas. Savremenim razvojem nauke i tehnologije proučavanje snova pružilo je mnoštvo odgovora na postavljana pitanja. Međutim, mnogo veći prostor mistične sfere našeg funkcionisanja je ostao neistražen i svojom kompleksnošću izaziva i poziva na dalja ispitivanja i tumačenja.

Snovi kao prozor u nesvesni deo naše psihe mogu služiti naknadnoj obradi životnih iskustava, ali i za nesvesno ispunjenje želja koje sebi svesno ne priznajemo, kao i rasterećenju od sadržaja koji su nam na javi stresni, teški ili nedozvoljeni.

Sigmund Frojd, jedan od začetnika analize snova isticao je da su “snovi kraljevski put u nesvesno”, te da su uvek izazvani „nekim događajem posle kojeg još nismo prespavali noć“. U toku spavanja kada slabi kontrola vođena svešću i savešću, nastaju idealni uslovi za stvaranje sadržaja koji služe ispunjenju potisnutih želja, agresivnih poriva i seksualnih nagona koji se nisu mogli ostvariti, već su ostali zakopani u dubini podsvesti. Ipak, snovi često deluju nejasno, maglovito, čak besmisleno. Potisnute želje i neprijatne draži se uglavnom ne pojavljuju u izvornom, ogoljenom obliku, već bivaju prerušeni, s obzirom da se svest i podsvest ne slažu. Mehanizmi koji menjaju i prerušavaju izvorne želje štite, kako naš san, tako i nas same od onoga što je potisnuto i neprihvatljivo. Kako bi napravio razliku između stvarnog značenja sna i prerušenog materijala, Frojd je uveo pojmove manifestnog i latentnog sadržaja sna. Manifestni sadržaj sna je onaj sadržaj kakvog se sećamo, dakle – često maskirani sadržaj čije značenje još ne razumemo. Latentni sadržaj sna je potisnuto značenje sna do kojeg dolazimo putem slobodnih asocijacija i tehnike interpretiranja. Po psihoanalitičkoj struji, dolazak do pravog značenja snova postiže se razmatranjem četiri glavna mehanizma koji prerušavaju latentni u manifestni sadržaj - sažimanje, premeštanje, simboličko predstavljanje i sekundarna revizija. Sažimanje predstavlja zamenu celine delom, a što se prepoznaje u siromaštvu očiglednog sadržaja nekih snova u poređenju s bogatstvom latentnih misli tih istih analiziranih snova. Uobičajen primer sažimanja sna izgleda tako da se u jednu osobu smeštaju osobine i opisi nekoliko osoba. Analizom se prepoznaju ti različiti kvaliteti i dolazi do zaključka koji ih povezuje. Sledeći mehanizam, premeštanje, podrazumeva prenošenje značaja sa jednih elemenata sna na druge, odnosno na one koji su izmakli cenzuri. Sama činjenica da snevač sam pravi san ukazuje da je svaki element sna bitan. Dakle, ono što se snevaču čini najvažnijim, može biti mnogo manje važno od neke, naizgled, sporedne stvari u snu. Treći mehanizam se odnosi na simboličko prikazivanje u snu. Simbolizacijom se zabranjene želje maskiraju i čine neprepoznatljivim. Interpretacija ima za zadatak da ponovo uspostavi odnose koje je izbrisao rad sna. Iako je Frojd verovao da simboli sna nisu konstantni, ipak je pominjao simbole koji najčešće imaju određeno značenje. Krajnji mehanizam je sekundarna revizija koja je prepoznata kao određeni utisak koji postoji pored priče sna i uglavnom je uvedena kao snevačevo stidljivo “kao da” prilikom izveštavanja.

Savremena shvatanja snova i njihovog tumačenja su delom modifikovala i izmenila početna psihoanalitička shvatanja. Pojedini analitičari veruju da san čak ni nema latentni sadržaj, već da nastaje slika, koju snevač osmišljava. Drugi analitičari smatraju da je san odgovor, a da tumačenje služi za postavljanje odgovarajućeg pitanja za tako ponuđeni odgovor. Iako su tehnike koje je Frojd postavio i danas korisne, većina savremenih analitičara se slaže da je celokupan kontekst snevačevog života bitan za razumevanje sna, kao i da se svaki san tumači na više nivoa. Akcenat je na individualnom i snovne simbole gotovo više niko ne posmatra kao nešto što može biti dato samo po sebi. Stoga, stručnjak koji u svom radu koristi klijentove snove kao sadržaj za analizu primat pre svega daje klijentovom životnom kontektu i istoriji. Snove ne prevodi iz nerazumljivog u razumljivi sadržaj već vremenom uči da govori u kontekstu klijentovog individualnog snovnog „jezika“.

I za kraj. Ne bežite od svojih snova. Osluškujte poruke koje vaša psiha šalje. Zapišite ih i iskoristite taj dragoceni sadržaj koji može biti značajan u radu sa stručnim licem.

Definicija kaže: “Zavist je negativna emocija koja se manifestuje u neprijateljskom stavu prema drugima koji imaju nešto što mi nemamo, a smatramo da to više pripada nama. Ispoljavanje zavisti može varirati od blagog neprijateljstva do otvorene agresije.”

Dakle, japanski naučnici su proučavali ovu osobinu. Grupi dobrovoljaca su davali opise ljudi koji su uspešni kako na poslovnom planu, tako i u ljubavnom životu. Pri tome su skenerima pratili rad mozga i uočili da se kod ispitanika aktivirao prednji deo u mozgu koji se aktivira i prilikom fizičkog bola. Ovo se objašnjava time da će čovek zbog toga usmeriti svoje aktivnosti ka poboljšanju kvaliteta sopstvenog života, te ima evolutivnu opravdanost. Međutim, želja da se bude bolji može da odvede i u drugu krajnost pa će tako zavidan čovek poželeti i da povredi konkurenciju.

U današnjem društvu, u kom se vrednuju uspeh, lepota, inteligencija, dobra materijalna obezbeđenost, moć, i drugo zavist je emocija koja se neretko sreće. Zavist podstiče upoređivanje sa drugima i takmičenje, te predstavlja znak postojanja neprijateljskih ili bar ambivalentnih osećanja prema drugome, a ponekad i mržnje. Ako se prisetimo kako se ponekad koristi reč „zavidan“: ako želimo nekoga ili nešto da pohvalimo, često kažemo „to je na zavidnom nivou“ ili „postigao je zavidan uspeh“. Na taj način se zavist i antipatija dovode u vezu sa uspehom, što je pogrešno.

Svakako svrha zavisti je jasna: ona nas motiviše na ponašanja koja vode izjednačavanju razlika u ličnoj ili socijalnoj vrednosti između nas i onoga kome zavidimo. Ona pomaže osobi da odredi da i ona želi da ostvari isto što je ostvario neko drugi. Ipak, ono što stoji iza toga jeste želja da se ne bude inferioran u odnosu na drugoga. Dakle, u osnovi zavisti je osećanje inferiornosti. Zavidni su ljudi koji svoju vrednost procenjuju putem poređenja sa drugim ljudima.

Kada govorimo o vrstama zavisnosti možemo idzvojiti zdravu i nezdravu zavist. Zdrava zavist je ona koja pomaže osobi da prepozna svoju sopstvenu želju i da ostvari ono dobro na kojem zavidi drugome. Ovakva zavist znači da za osobu tuđi uspeh ne znači i njen sopstveni neuspeh već joj pomaže da definiše ciljeve koje želi da ostvari ne ugrožavajući druge. Zdrava zavist je ona koja je konstruktivna i adekvatna. Osoba nastoji da dobije željeno dobro koje iskreno želi, uz dozvoljavanje da i druga osoba to poseduje.

Nezdrava zavist, polazi od toga da tuđi uspeh znači sopstveni neuspeh – zato osećanje zavisti ponekad može ličiti na osećanje tuge. Ona vodi uništenju ili otimanju onoga na čemu nekome zavidimo, kako bi osoba koja zavidi izjednačila sebe sa osobom kojoj zavidi. Ona predstavlja želju da se stekne ono što za osobu koja zavidi nema nikakvu korist, jer to nije ono autentično što ona želi, već samo imitirana želja. Nezdrava je zavist čak i kada je želja autentična, ali je za subjekta nemoguće da je ostvari, što ga pokreće na destruktivna ponašanja. Nezdrava zavist je destruktivna i neadekvatna: podstiče osobu da omalovažava tuđi uspeh, da uništi ili otme ono što druga osoba poseduje, a pri tome joj dobro koje poseduje druga osoba nije istinski važno niti korisno.

Kako protiv zavisti?

Prvo moramo da razlikujemo zdravu i nezdravu zavist koju osećamo. Kad god pomislimo da neko ima nešto što mi nemamo, a da pritom mi to zaslužujemo, treba da se zapitamo da li je to zaista ono što nam je potrebno, što istinski želimo ili je u osnovi toga želja da budemo bolji od drugih. Druge ne možemo da kontrolišemo i menjamo, već možemo samo sebe i zato je postavka da naša sreća zavisi od toga da li imamo isto što i drugi u najmanju ruku beskorisna.

Nemojte zavideti bliskim osobama koje volite! Zamislite kako biste se Vi osećali da postignete neki uspeh, recimo, nađete dobar posao, a Vaši prijatelji neće da se raduju s Vama, već skreću razgovor na drugu temu, jer Vam zavide. Verovatno biste se osećali napušteno ili izdano ukoliko ljudi koje smatrate bliskim nisu u stanju da se raduju s Vama i dele ono što je dobro isto koliko i ono što je loše. I ne samo to, kada smo zatečeni sopstvenom nemogućnošću učestvovanja u zadovoljstvu drugih, takva nemogućnost divljenja i saosećanja stvara sve gore mišljenje o nama samima, što vodi u začarani krug zavisti. Ovakvo ponašanje lako može da dovede do disbalansa u odnosima sa drugim ljudima. Uskoro bliska osoba kojoj zavidite više neće biti u stanju da Vam toleriše to što ne delite njene radosti, zasmetaće joj što ste tu samo kada joj je teško.

Volontiranje je još jedan način da manje zavidite drugima. Ako se okrenete drugima kojima je potrebna pomoć, shvatićete koliko je dragoceno ono što imate, koliko god vam se činilo malo. Budite zadovoljni onim što imate.

Upoređivanje sa drugima je, naposletku, besmisleno. Svako od nas se rađa u drugačijim okolnostima, porodici, svako od nas izgleda drugačije, razmišlja drugačije, voli različite stvari, ima različite prijatelje, ima različite talente. Ili kraće: svaka osoba je jedinka za sebe. Dakle besmisleno je porediti se sa drugima, koji su u svakom slučaju drugačiji od nas.

Nama je stalo!

Zašto ljudi prave „spletke“?
Zašto se dešavaju morbidne tuče koje završavaju teškim telesnim povredama?
Zašto ljudi čine hladnokrvna ubistva sa predumišljajem?
Pravog opravdanja za surove postupke nema. Ali ono što je vrlo verovatno jeste da su ovi ljudi pre i tokom surovih činova doživeli osećanje mržnje, ukoliko isti nisu počinjeni usled izmenjene svesti.

Mržnja je emocija sa najjačim destruktivnim potencijalom, i kao takva nije retka. Pojedinac doživljava mržnju kada zaključi da je drugi po svojoj prirodi zao čovek. Zaključak proizilazi iz procene da drugi svesno i namerno ugrožava nešto što posmatraču predstavlja visoku vrednost, bez ikakvog povoda ili opravdanja. Ukoliko bi posmatrač verovao da postoji odgovarajući povod ili opravdanje za neprijateljsko ponašanje druge osobe, njegovo osećanje bi bilo bliže osećanju krivice ili straha od kazne. Ukoliko bi druga osoba prouzrokovala značajnu štetu posmatraču, za koju posmatrač veruje da nije bila namerna, može osetćatu tugu, bes, očaj. Dakle, posmatrač doživljava osobu kao iracionalnu, zlu i mrzi je isključivo kada je taj postupak nameran i neopravdan.

S obzirom na mahom rasprostranjeno uverenje da zlo ne bi trebalo da postoji, posmatrač zaključuje da ni zli ljudi ne treba da postoje, da ne zaslužuju da žive. I upravo je to mehanizam na osnovu kojeg je mržnja povezana sa uništenjem, sa destrukcijom, sa ubistvom druge osobe. Ne samo sa fizičkim ubijanjem drugoga, već i sa emotivnim, psihičkim i socijalnim uništenjem drugoga. Tada opisani posmatrač najčešće prelazi u ulogu aktera sa ciljem uništenja objekta mržnje. Opasnost koja „leži“ u osnovi mržnje jeste prisustvo potpune antipatije, pri čemu akter doživljava prijatnost u uništenju drugoga jer je „pravda zadovoljena“. Mržnja oslobađa osobu koja mrzi od osećanja krivice jer ona u tim postupcima ne prepoznaje ništa loše.

Stepen osećanja mržnje je direktno proporcionalan šteti i patnji koja se nanosi omrznutoj osobi. U literaturi se najčešće spominju tri stepena destruktivnosti. Prvi se odnosi na ona ponašanja koja su socijalno prihvatljiva, poput ogovaranja, sitnih nameštaljki i pravljenja intriga. U drugi stepen destruktivnosti spada uništenje materijalnih dobara koje pripadaju omrznutoj osobi, poput trovanja njegovih kućnih ljubimaca, slanja anonimnih pisama. Destruktivne akcije trećeg stepena vode u ubistvo, samoubistvo, teške telesne povrede. Određeni pojedinci koji doživljavaju mržnju, kod kojih je iz nekog razloga destruktivno ponašanje neprihvatljivo, ovu emociju zadovoljovaju u fantaziji ili veruju da će neka viša sila osvetiti ono zlo koje im je naneto.

Nije neophodno posebno isticati da je mržnja, kao takva neadekvatna i nepoželjna emocija, s obzirom da vodi uništenju ili pak samouništenju. Ipak, iako vrlo retko i u veoma ekstremnim situacijama možemo ovu emociju shvatiti kao adekvatnu. Jedini kontekst koji bi mogao da se istakne jesu situacije rata, pogroma, genocida u kojima osoba mora mrzeti kako bi preživela. Psihološka prednost koju u tom slučaju mržnja donosi jeste oslobađanje od osećanja krivice.

Stoga, ukoliko prepoznate sopstveni doživljaj mržnje, istražite kojim mislima, uverenjima, održavate takvo emotivno stanje. Kako smisao života nije zlo, mržnja niti osveta, nego život ispunjen mirom i blagostanjem, naš zadatak je da tražimo i negujemo iznova dobro u sebi i drugima. Jedino tako mi možemo istinski biti zadovoljni, emotivno ispunjeni i voljeni.

Nama je stalo!

Neki autori tvrde da, iako je nekada teško prihvatiti, činjenica je da kada ne bi postojalo osećanje krivice, ljudsko društvo bi bilo nemoguće. Iako su ljudi u suštini dobri po ovim autorima, oni svakodnevno čine raznorazne greške, a kada shvate da su pogrešili, uradili nešto loše, osećanje krivice je ono što ih motiviše da odbace pogrešna ponašanja i da ih ne ponavljaju u budućnosti. Zato su priznanje greške i osećanje krivice veoma korisni.

Dalje, osećanje krivice nije nešto sa čime se rađamo, pa tako da bi dete postalo sposobno da oseti krivicu, potrebno je da ga roditelji nauče šta je dobro, a šta loše, da njegovo ponašanje ima posledice po druge ljude. Kazna za loše ponašanje je preko potrebna u vaspitanju. Ovakvo ponašanje roditelja je važno, jer pomaže detetu da razvije onaj deo psihe koji će mu omogućiti samokontrolu.

Mučno osećanje krivice snažno motiviše osobu da drugima prizna svoju grešku. To opisuju izrazi kao što su: „peče ga savest”, „grize ga krivica”. Priznavanje krivice pokazuje da je neka osoba dobra, da odbacuje svoje loše postupke, što za posledicu ima da su drugi ljudi prema njoj manje agresivni. Priznanje poziva opraštanje, koje je nužno da bi se nastavio odnos sa osobom koja je pogrešila.

Drugi autori tvrde da konstantno osećanje krivice pretstavlja štetnu i nezdravu emociju. Često se javlja u sklopu nekih oblika depresije, kod osoba koje su sklone autoagresiji koja se ispoljava u vidu samooptuživanja. Povod za osećanje krivice može biti neki događaj čije značenje se odnosi na kršenje neke moralne norme (pravila) ili povredu osećanja najčešće neke bliske osobe.

Učestalo osećanje krivice je nazdravo osećanje jer osobu često može voditi u samokažnjavanje, depresivnost ili potpuno poricanje lične odgovornosti.

Ovi autori tvrde da je zdrava alternativa osećanju krivice - osećanje kajanja. Osoba koja se kaje prihvata ličnu odgovornost za sopstvene postpuke ali ne precenjuje svoju odgovornost i negeneralizuje procenu svog ponašanja na procenu celokupne ličnosti. Osoba koja se kaje povodom nekog počinjenog prekršaja razmatra svoje postupke u kontekstu ostalih pratećih događaja i na taj način preraspodeljuje odgovornost na sebe i druge učesnike u negativnog događaju. Osoba uzima u obzir olakšavajuće faktore i neisčekuje nužno kaznu i odmazdu. Kajanje je zdrava emocija jer osobi omogućava da prevaziđe bol koji prati uviđanje sopstvene greške i ostavlja osobi mogućnost da na konstruktivan način promeni svoje ponašanje u budućnosti ili pokuša da nadokandi štetu.

Ono što je najdestruktivnije u osećanju krivice jeste samokažnjavanje. Samokažnjavanje nije korisno jer ne motiviše osobu na promenu ponašanja već samo na izbegavanje ponašanja koje je označeno kao nemoralno ili pogrešno. Za razliku od toga, kajanje predstavlja zreliji, racionalniji i složeniji način odnošenja prema sopstvenim greškama i proceni lične odgovornosti, što otvara više prostora za konstruktivnu samokritiku i korigovanje sopstvenog ponašanja.

Osobe koje su sklone intenzivnim i hroničnim osećanjima krivice ne uzimaju u obzir ove faktore pri proceni lične odgovornosti za počinjeni akt. Ove osobe krive i kažnjavaju sebe previđajući činjenice da nisu imale nameru da učine nešto loše kao i da nisu bile u stanju da predvide sve moguće ishode nekog svog ponašanja u datim okolnostima.

S obzriom da su ljudi nesavršena bića, skloni su greškama. Odustajanje od iracionalnog zahteva da se nikada i ni pod kojim uslovima ne sme grešiti značajno može smanjiti osećaj krivice. Kada osoba prihvati da je smela da pogreši iako to nije želela, i preboli nepovoljne posledice, biće u stanju da promeni svoje ponašanje u budućnosti i normalno nastavi dalje svoj život bez samooptuživanja.
Nama je stalo!

Termini ljutnja i bes su često shvaćeni i prihvaćeni kao sinonimi. Ipak, iako postoje preklapanja u značenju, u specifičnijem određenju bes predstavlja tzv. „nagomilanu“ ljutnju, ili pak afekat ljutnje.

Ljutnja je emocija koja može da varira od sasvim blage nervoze pa do intezivnog besa. Javlja se veoma rano tokom razvoja, do šestog meseca života. Tada dete počinje da reaguje u situacijama kada su lične želje onemogućene. Dalje, ova emocija nastavlja da ima svoju adaptivnu funkciju jer jasno iskazujemo da određenu situaciju posmatramo kao nepravednu, zauzimamo se za sebe i branimo svoje granice, što je povezano sa doživljajem samopoštovanja. U tom slučaju bes, kao intenzivni nivo ljutnje, ima pomažuću funkciju za nas. Problem je kad se bes okrene protiv nas. Ljudi u besu često kažu nešto što ne misle i time stvaraju dodatne probleme i sebi i drugima. Pored toga, dugotrajnja ljutnja i pogrešno kanalisan bes dovode do trajnog osećanja ogorčenosti koji može da izazove fizička i psihička oboljenja.

Kakve vrste besa postoje?
· Pasivan: Kod nekih ljudi postoji izražena tendencija ka udovoljavanju okolini. Stoga, zarad održavanja mirnih odnosa i sopstvene samokontrole, često potiskuju bes i onda neretko odjednom planu.
· Agresivan:Ove osobe sklone su agresivnom ponašanju, vređanju, maltretiranju i ponižavanju drugih ljudi.
· Pasivno - agresivan: Pasivno-agresivne osobe osećaju veliki otpor prema autoritetima. Često će saslušati želje i potrebe drugih, ali ih uglavnom neće ispoštovati.
· Neprijateljski: Ove osobe su vrlo slične agresivnom tipu, ali će pored toga često ubeđivati svoje okruženje da se ceo svet urotio protiv njih, te da su oni, zapravo, najveće žrtve okolnosti.
· Konstruktivan: Asertivno rešavanje problema iz pozicije međusobnog uvažavanja. Ovakve osobe trude se da adekvatno kanališu bes i rešavaju probleme dijalogom.

Mitovi o besu
U radu sa klijentima, vrlo često se prepoznaju mitovi koji su u vezi sa ispoljavanjem besa i koji značajno ometaju i sprečavaju promenu disfunkcionalnih načina manifestacije besa.
Najčešće zablude koje možemo čuti jesu:
· Bes automatski vodi ka agresiji
REALNOST: Ako osoba ima dobru samokontrolu bes neće voditi agresiji, ili barem ne učestalo. Samokontrola se vežba.
· Neophodno je biti agresivan kako bi dobio ono što želiš.
REALNOST: Upravo suprotno. Neophopdno je biti asertivan i iskazati sopstvene želje i potrebe, poštujući, kako sebe, tako i druge.
· Ispoljavanje besa je uvek dobrodošlo.
REALNOST: Istraživanja su pokazala da ljudi koji agresivno ispoljavaju bes se trenutno osećaju bolje, ali ipak na duže staze ostaju besni. Dakle, ispoljavanje besa na agresivan način potkrepljuje, a ne zaustavlja agresivno ponašanje.

Kako da preveniramo ili pak konstruktivno ispoljimo bes?
· Izbrojte do 10. Zaista.
· Kanališite intenzivan bes kroz sport, šetnju, hobi.
· Izrazite nezadovoljstvo u komunikaciji. Recite šta vam smeta, sa čime se ne slažete. Imate prava na to, ali nemojte biti agresivni, ne kritikujte druge, kritikujte isključivo njihovo ponašanje. Recite to odmah, na iskren, direktan i neagresivan način.
· Odustanite od zahteva da se drugi moraju pokoriti svakom vašem zahtevu.
· Nemojte ostajati u situacijama koje možete da izbegnete ili promenite a u vezi kojih ste nezadovoljni.
· Pronađite alternativni način da zadovoljite želju koju niste ostvarili.

Problemi sa ispoljavanjem i doživljavanjem besa se vrlo često javljaju. Ipak, iako se određeni mehanizmi i pravilnosti mogu generalizovati, svaki pojedinac ima specifičnu prirodu nastanka i održavanja problema, koja se najadekvatnije prepoznaje i najčešće vrlo efikasno razrešava individualnim psihoterapijskim radom. Dodatno, rešenju problema može značajno doprineti grupni rad u vidu treninga ili radionica, prvenstveno treninga asertivne komunikacije.
Niste sami.
Nama je stalo!

Ljubomora je u nekom momentu tokom života prisutna kod gotovo svih ljudi. Dakle, određena doza ljubomore je normalna, a problemi se pojavljuju kada se ona javlja prečesto ili sa prejakim intenzitetom. Činjenica je da smo svi nekada doživeli osećanje ljubomore, pogotovo kada je u pitanju ljubomora u vezi.

Šta razlikuje normalnu od patološke ili bolesne ljubomore?
1. Zdrava osoba je ljubomorna samo onda kada postoje očiti dokazi, dok bolesno ljubomorna osoba i najmanji sumnjivi znak tretira kao dokaz i reaguje vrlo burno.
2. Zdrava osoba menja svoje ponašanje zavisno od situacije i obično je ljubomorna samo na jednu osobu. Patološki ljubomorna osoba ne uči iz svojih grešaka i ljubomorna je na veliki broj osoba.
3. Ljubomora zdrave osobe zavisi od toga šta se u odnosu događa, a bolesno ljubomorna osoba ima povremene ispade intenzivne ljubomore nezavisno od situacije.
4. Normalno ljubomornoj osobi je situacija u kojoj dolazi do ljubomorne svađe s partnerom nametnuta, dok patološki ljubomorna osoba sama izaziva takvu situaciju.
5. Normalno ljubomorna osoba pokušava da reši problem ljubomore, dok ga patološki ljubomorna osoba prolongira i kao da uživa u njemu.
6. Ljubomora kod zdrave osobe se javlja u situaciji kada je ona izložena jasnim i nedvosmislenim dokazima nevernosti svog partnera, dok patološki ljubomorna osoba periodično sumnja u sve i svakoga bez stvarnih dokaza.

Patološka ljubomora poznata je još i kao Otelo sindrom. Ovaj poremećaj dobio je naziv po Šekspirovoj tragediji “Otelo” u kojoj glavni junak, usled ljubomore i zavisti, na kraju priče davi svoju ljubavnicu Dezdemonu. Ovakva ljubav je bolesna ljubav.

Patološka ljubomora nije sakrivena, ne drži se za sebe i vrlo je jasna:
-Osoba optužuje partnera svakodnevno u više navrata
-Ispituje ponašanje partnera u najsitnije detalje
-Proverava telefonske razgovore, brojeve u imeniku, propušetene i poslate pozive kao i sms poruke
-Ne dozvoljava boravak na društvenim mrežama
-Ne dozvoljava druženje sa starim prijateljima i porodicom, izoluje te od ljudi
-Ne dozvoljava bavljenje hobijem , sportom ili bilo kojim aktivnostima van kuće
-Negira ljubomorno ponašanje i činjenicu da ima problem
-Priznaje ljubomorno ponašanje i izvinjava se zbog njega, ali ga ipak vremenom opet ponavlja ista ponašanja
-Laže i izmišlja situacije koje se nisu desile
Sve ovo je zapravo psihičko nasilje.

Ono zbog čega je patološka ljubomora posebno opasna i zbog čega se razlikuje od one ljubomore koja je prihvatljiva jesu pretnje fizičkim nasiljem ili samoubistvom, ali i pravo fizičko i verbalno nasilje koje možeš da doživiš.

Patološka ljubomora u braku često je uvod za nasilje u porodici. Iz nje se često razviju čudna, zamršena klupka i komplikovane, nasilne veze koje završe i brakom u kojem je jedna strana žrtva, a druga glumi žrtvu. Ljubomora u braku i u vezi može biti posebno komplikovana, naročito onda kada žrtva finansijski zavisi od partnera i kada u braku ima dece.

Termin fobija se u našem društvu prilično „odomaćio“, te ćete neretko čuti, ili pak, izgovoriti sintagme poput fobija od insekata, fobija od visine, socijalna fobija, ali „fobija“ od ljubavi, samoće, vezivanja. Primetićete da se ovim terminom nazivaju brojni psihički problemi, kako u adekvatnom, tako i u neadekvatnom značenju, te je važno da razumemo šta su zaista fobije i da ih razlikujemo od duboko potisnutih strahova koji imaju potpuno drugačije poreklo nastanka, kao i od drugih srodnih pojavnih oblika straha.

Zamislite da šetate šumom i ispred Vas se pojavi krupna zverka. Srce počinje ubrzano da lupa, disanje se ubrzava i krećete da bežite. Osetili ste snažnu emociju straha, koja Vas je pripremila za beg, zahvaljujući kojoj ste izbegli potencijalnu povredu ili čak smrtni ishod. Strah je neprijatna emocija, koja ima funkciju zaštite od opasnih pojava i stoga olakšava našu adaptaciju i funkcionisanje. Za razliku od realnog straha, fobija je iracionalan strah od objekata, ideja ili situacija. Kažemo iracionalan zato što od pojedinca sa fobičnim strahom, najčešće nećemo dobiti racionalne i razumljive argumente. Ipak, iako nema ubedljivih argumenata, emocija straha je veoma intenzivna, te je osoba skoro u potpunosti investirana u izbegavanje predmeta fobičnog straha, čime se veoma otežava svakodnevno funkcionisanje i narušava kvalitet života. Zamislite samo koliko je otežan život osobe sa socijalnom fobijom, koja ne uspeva da se prilagodi radnom kolektivu, niti da izrazi sve svoje kvalitete; zamislite koliko je naporan dan osobe koja izbegava ulazak u lift, a živi na 10. spratu stambene zgrade; zamislite koliko je ograničen život osobe koja izbegava javni prostor.

Vrste fobija
-Specifične fobije
U svakodnevnom razgovoru najčešće se navode specifične fobije, odnosno iracionalni strahovi od specifičnih objekata, situacija, aktivnosti. Najčešće navođeni objekti specifičnih fobija su životinje, visina, letenje, bolest ili povreda, oluja i mrak. Prema istraživanjima, javljaju se kod gotovo četvrtine opšte populacije.
-Agorafobija
Predstavlja strah od otvorenog prostora. Strah u ovim situacijama najčešće je praćen iščekivanjem paničnog napada. Relativnu sigurnost osoba pronalazi kod kuće i ne izlazi na potencijalno opasna mesta gde bi mogla doživeti panični napad ili neko slično, za nju katastrofalno, neprijatno osećanje.
-Socijalna fobija
Ovo je vrsta fobije koju karakteriše iracionalan strah od procene i kritike drugih ljudi. Osoba u prisustvu drugih doživljava intenzivnu neprijatnost uzrokovanu strahom od poniženja i zbunjivanja pred drugim ljudima. Može se prepoznati kroz strah od javnih okupljanja, javnog nastupa, susreta i razgovora sa većim brojem ljudi, konzumiranjem hrane u nečijem prisustvu, obavljanjem higijenskih svakodnevnih radnji, nemogućnošću kontrole sfinktera, strah od gubitka svesti, povraćanja pred drugima. Često je praćena simptomima kao što su drhtanje, crvenjenje i lupanje srca.

Kako uopšte nastaju fobije?
Postoji više različitih viđenja uzroka nastanka fobija. Prema Frojdu, fobije predstavljaju potisnute konflikte koji se projektuju na neki spoljašnji objekat. Postoje i teorije koje govore o tome da su fobije urođene. Međutim, danas se sve više potvrđuju i prihvataju stanovišta da su fobije stečene na osnovu ličnog neprijatnog iskustva i/ili pak naučene iz okoline, najčešće od roditelja. Fobični simptomi uglavnom nastaju u ranom detinjstvu, ali se mogu javiti i kasnije tokom života, kao npr. socijalne fobije.

Kako se prevazilazi fobični strah?
Praksa pokazuje da se psihoterapijskim tretmanom fobični strahovi veoma jednostavno i brzo prevazilaze. U radu sa klijentima koji imaju fobije, posebno kada su u pitanju specifične fobije, najefikasnijom se pokazala kognitivno – bihejvioralna terapija. Ponekad, kada se radi o pojedincima koji su veoma motivisani da se oslobode fobičnog straha, jer im poslovi i karijera, ljubavni život i drugi važni domeni “trpe”, razrešenje se može dogoditi u samo nekoliko koraka, pa čak i u jednoj do nekoliko seansi. U nekim slučajevima je put do razrešenja malo duži i teži, ali ono što dosadašnje iskustvo govori jeste da najveći broj ljudi u prilično kratkom vremenskom periodu uspeva da izađe na kraj s fobičnim reakcijama, ili ih bar redukuje u znatnoj meri.

"Čuda počinju da se dešavaju kada počnete da pridajete onoliko energije Vašim snovima, koliko pridajete energije Vašim strahovima." - Richard Wilkins

Nemojte da trpite. U našem savetovalištu, uz podršku stručnih lica imate priliku da pobedite svoje strahove.
Nama je stalo!

Kojom brzinom će dete steći radne navike kad pođe u školu zavisi, pre svega, od Vas!
Pravilne radne navike izgradićete kod deteta ukoliko poštujete sledeće stvari:
1. Doslednost
Vrlo je važno da dete “šta počne to i završi“. Dakle, uvek podstičite dete da svoju aktivnost privede kraju. Jednom kada dete počne da se igra, crta, pravi vozić, slaže slagalicu, ili slično - ne prekidajte ga. Deca koju roditelji prekidaju, i koja su time prisiljena da istu aktivnost često prestaju i ponovo započinju - brzo počnu da se dosađuju i izgube mogućnost za razvoj koncentracije.
2. Samostalnost
Uzdržite se od učestvovanja u izradi domaćih zadataka. Domaći zadatak jeste obaveza deteta. Na Vama je da budite podrška, ali se direktno uključite u izradu zadatka, samo ukoliko dete od vas traži pomoć za nešto što ne razume. Kada se radi domaći zadatak sve ostale aktivnosti moraju da sačekaju.
3. Raspored časova
Važno je napraviti raspored časova i napraviti satnicu obaveza i aktivnosti za svaki dan, ili detaljan plan rada. Precizirajte vreme za učenje, za izradu domaćih zadataka, ali i za ono što detetu predstavlja zadovoljstvo. Pravilan raspored će uveliko uticati da dete radije počne da uči i sve svoje školske obaveze uradi na vreme, jer je motivisano onim što sledi nakon toga.
4. Koncentracija
Koncentracija je veoma važna za školsko učenje i formiranje radnih navika. Ona označava usredsređenost na trenutnu aktivnost i isključivanje drugih misli. Objasnite detetu da biti prisutan na času podrazumeva ne samo fizičko, već i mentalno prisustvo.
5. Pravilno učenje
Objasnite detetu tehniku pravilnog učenja. Ukoliko je ne poznajete, posavetujte se sa školskim pedagogom ili psihologom.
Za pravilo učenje detetu su potrebne sledeće stvari:
-Uslovi za rad
-Vreme za učenje
-Podela lekcije
-Čitanje teksta
-Podvlačenje
-Ponavljanje i preslišavanje naglas
6. Motivacija
Otpor ili trenutno nerazumevanje gradiva može da bude velika prepreka detetu da uopšte počne da uči. U ovim slučajevima je važno da ne popuštate i ne pronalazite kompromisna rešenja, već da se uhvatite u koštac sa suštinom problema. Zajedno sa detetom morate razvijati motivaciju za savladavanje gradiva kroz objašjnavanje i približavaje nepoznatih termina i apstraktnog gradiva.
Ono što je najvažnije, jednom stečene radne navike ostaju zauvek!
Drugim rečima, ako ih vaše dete izgradi sada, dok je u prvim razredima osnovne škole, one će ga pratiti kroz proces školovanja i kasnije.

Vaša tolernacija je važna!
Bez obzira na razloge, nikada ne cepajte listove iz njegove školske sveske, ne uslovljavajte poklone uspehom, ne kažnjavajte zbog slabe ocene, ne poredite ga sa drugom decom, i ne stavljajte znak jednakosti između deteta i učenika. Navike nam omogućavaju da automatski reagujemo u mnogim oblastima života a da pritom ne gubimo vreme i energiju na razmišljanje. Velika je zabluda da su navike nepromenljive i jednom zauvek date.
Radne navike nisu urođene, to nije nešto što dete ima ili nema, sa čime se rodilo ili nije. One se stiču vremenom - ponekad brže, ponekad sporije, ali nisu nedostižne. Za sticanje pravilnih radnih navika nikad nije kasno. Dakle, razvijajte kod dece radne navike, da ne bude panike.

Mladost… koje su granice, šta je “normalno“ ponašanje u mladosti, a šta nije? Koji su problemi mladih „samih sa sobom“, a koji roditelja sa mladima u ovom dobu?

Ono što je prvo i najupečatljivije jeste činjenica da tinejdžeri imaju pojačanu potrebu za samopotvrđivanjem i izgradnjom ličnih stavova i stilova ponašanja. To najčešće donosi i prve veće sukobe sa roditeljima, jer tinejdžeri traže slobodu, uvažavanje, suprotstavljaju se kontroli, emocionalno se udaljavaju od porodice i okreću se vršnjacima. Sukobi svakako postaju neizbežni kad na red dođu izlasci, a najveći problem je „pomiriti“ želje, potrebe i stavove roditelja i tinejdžera. Poenta je, dakle, pronaći „zlatnu sredinu“, ne sputavati decu previše, ali i kontrolisati njegovo ponašanje. Prva stvar, kako biste negovali dobar odnos i zbrinuli svoje dete, jeste dogovaranje oko pravila sigurnosti. To znači da mu objasnite kakva sve iskušenja može očekivati i da ga naučite kako da reaguje ukoliko se oseti ugroženim. Postavljanjem granica tinejdžeri će lakše kanalisati emocije i ponašanje. Ipak, potrudite se da i prilikom postavljanja pravila budete tolerantni i fleksibilni. Svako naređivanje stvara otpor. Jako je važno da znate gde i sa kim vaše dete izlazi. Dogovorite se oko vremena i načina odlaska i dolaska kući. Ukoliko dete ne dođe na vreme iz inata, kaznite ga.

Pored porodice, na mlade znatan uticaj ima i šire društvo, sistemi vrednosti društva, školovanje. Dolazi do pobune, javlja se borba protiv autoriteta. Adolescent sklapa nova poznanstva, prijateljstva, formira osećanje pripadnosti grupi vršnjaka. Dolazi do formiranja emotivnih veza, a primarni objekti ljubavi se zamjenjuju drugim koji su primereni adolescenciji. Sa manje ili više teškoća, najveći broj mladih ljudi u ovom periodu sa i bez neke stručne pomoći, formira svoj stabilan identitet. Mladi postaju stabilne ličnosti koje se mogu uhvatiti u koštac sa svim problemima koje život donosi. ALI period adolescencije ne ide kod svih adolescenata lako. Manji broj mladih doživljava čitav niz poremećaja. Za njih je adolescencija faza krize.

U adolescenciji je jako teško povući granicu izmedu normalnog i bolesnog jer se adolescent u toku krize ponaša čas kao psihotičan, čas kao neurotičan, čas normalno. Zbog toga je potreban oprez. Psihopatologija adolescencije, i adolescentne krize, se ispoljava kroz neurotske, psihopatske, psihotične simptome, kao što su alkoholizam, narkomanija, suicidalno i delinkventno ponašanje. Sa završetkom i povlačenjem krize dolazi i do okončanja i povlačenja psihopatoloških simptoma. Najčešći poremećaji koji se javljaju u adolescenciji su neurotski poremećaji koji se javljaju u vidu osećanja nesigurnosti, nedovoljne prihvaćenosti od vršnjaka, anksioznosti, depresivne reakcije koje mogu biti vrlo ozbiljne i koje se završavaju pokušajima ili čak ostvarenim suicidima. Jedan broj adolescenata ne uspeva da svoje ponašanje uskladiti sa socijalno prihvatljivim normama u školi, na ulici, u igri sa vršnjacima, u socijalnom komuniciranju sa odraslima. Analizom tih adolescenata, dolazimo do saznanja da su to mladi iz razvedenih brakova, brakova sa poremećenom dinamikom (alkoholizam, bolest, loši meduljudski odnosi, pojava agresivnosti jednog člana porodice u odnosu na ostale) ili se radi o emotivno hladnim roditeljima koji nisu na adekvatan način prihvatili dete, ili su ga potpuno odbacili. Drugi način je agresivno ponašanje u školi, na ulici, na mestima gde se okupljaju mladi. Takva deca nisu prihvaćena od strane vršnjaka, kažnjavaju se, izbacuju iz škole.

U toku adolescencije usled njene specifičnosti mladi ljudi i to oni koji imaju osjećaj manje vrednosti, koji su uplašeni, a koji žele postići i doživjeti nešto više, vezuju se za odredene grupe, i to potčinjavanjem, prilagodavanjem, ponašaju se kao članovi grupe. Alarmantna je činjenica da se mladi ljudi pridružuju grupama vršnjaka koji imaju negativan uticaj. U tim grupama imamo delinkventno ponašanje koje se ispoljava na više načina:
1. Laganje / izbegavanje istine–u adolescenciji može biti u funkciji odbrane, kao posledica straha od kazne koju očekuju od roditelja. Mitomansko laganje - Nastaje u funkciji stvaranja lične važnosti, učvršćivanje dominacije nad drugima. Može biti u cilju negiranja neprijatne i nepodnošljive situacije, pa je kroz laganje postignuto ono što se ne može postići u realnosti. Prestupničko laganje - ovo laganje se javlja s predumišljajem, ima cilj da pribavi materijalnu pomoć,ili da se izbjegne kazna.
2.Kradja - fazi adolescencije krađa nije izraz neprilagođenosti, već znak psihopatskih karakteristika ličnosti, ona nastaje iz koristoljublja; motivi za takvo ponašanje su složeniji: težnja za prisvajanjem, otpor prema autoritetu, izraz neprijateljstva prema drugima.
3. Bežanje od kuće - ono može biti zbog težnje mladih da se osamostale, promene sredinu, dobiju nezavisnost. Postoje i oni koji beže iz hedonističkih razloga, želje za neogranićenom slobodom, avanturom, željom za nesmetanim uživanjem, izbegavanjem obaveza. Veliki broj adolescenata beži iz roditeljske kuće da bi izbegli kaznu, oslobodili se tiranije roditelja. Nije svaki beg od kuće devijantan. Mora se videti kvalitet ličnosti, uzrok bega.
4.Promiskuitetno ponašanje - u adolescenciji, naročito kod devojaka vrlo su česte pojave menjanja seksualnih partnera. Ovo je odraz depresije, gde mlada osoba kroz odnos sa partnerom zadovoljava pregenitalne, a ne zrele genitalne potrebe. To može biti način traženja primarnog objekta ljubavi, nadoknada uskraćivanja ljubavi od roditelja u ranom djetinjstvu. Nakon ovakvih iskustava adolescent se oseća prazno, opustošeno i sa produbljenom emotivnom potrebom. Zato nalazi drugog, trećeg partnera, a sve u cilju zadovoljenja emotivnih potreba koje nije imala u svom razvoju.

Razlozi za rano stupanje adolescenata u seksualne odnose su mnogobrojni. Kao neki od razloga mogli bi se navesti potreba za bliskošću, eksperimentisanjem, dokazivanjem superiornosti u grupi vršnjaka, i dr. Granica stupanja u seksualne odnose pomera se naniže sa 18 na 16 godina, broj neželjinih trudnoća se povećava kao i broj zaraženih polnom prenosivim bolestima.

Porodica veoma utiče na seksualno ponašanje dece u pubertetu i adolescenciji. Putem vaspitanja, ona utiče na formiranje ličnosti i usvajanje moralnih načela. Od načina na koji to porodica postiže, zavisiće njihovo usvajanje. Ako je vaspitanje nametnuto autoritetom roditelja, a ne usvojeno u prisnim odnosima sa njima, moralna načela koja su stečena u porodici nemaju praktičnu vrednost, pošto nisu postala sastavni deo ličnosti. Ona su nakalemljena i nestaju zajedno sa odbacivanjem autoriteta koji ih je nametnuo. Nikakav pritisak autoritarnih roditelja ne može izmeniti ponašanje deteta. Zato nije čudo da devojčica, koja je vaspitavana pod posebno strogim režimom i koja je pod stalnim nadzorom, u svom prvom kontaktu sa suprotnim polom stupa u potpune polne odnose.

Moramo uvažiti činjenicu da je većina mladih ljudi seksualno aktivna (što ne znači da su već stupili u seksualne odnose) i da je zbog toga nužno stalno promovisati razvoj znanja i veština koje će im pomoći da se zaštite od rizika. Potrebno je ohrabriti adolescente: da samostalno donose odluke, pozitivno i odgovorno izražavaju i istražuju svoju seksualnost, otvoreno razgovaraju o tome, se nauče da se odupru seksualnoj prisili i nasilju.

Često govorimo o psihi i telu kao da su potpuno odvojeni, što naravno ne može biti istina. Jednostavno je, stanje uma utiče na telo, i obrnuto. Istina je sledeća: Da bi um i telo funkcionisali ispravno i bili u skladu, telu je potrebna redovna fizička aktivnost. Svakako ako vežbate i ako ste aktivni osećaćete se odlično i bićete puni energije. Većina ljudi počinje da vežba zbog fizičke kondicije, lepog izgleda, odlaska na bazen ili na more, unapređenja fizičkog zdravlja, ali mnogi nisu svesni neverovatne mentalne koristi koja se dobija kroz kontinuiranu fizičku aktivnost. Vežbanje daje prirodan osećaj sreće i zadovoljstva bez štetnih posledica. Redovnim vežbanjem naše telo se menja tako da postajemo zadovoljniji njegovim izgledom i samopouzdaniji, ali samopouzdanje ne proizilazi samo iz doživljaja veće fizičke privlačnosti.

Dakle, vežbanje može da transformiše vaše telo na mnogo načina, koji nisu samo estetske prirode. Zgodno telo, lakoća kretanja, britkiji um i samopouzdanje. Dobra vest je to što je dostupno svima, u raznim oblicima. Naše telo je stvoreno da se kreće, međutim, fizička aktivnost ne stimuliše samo mišiće, već i različita područja mozga sprečavajući kognitivno propadanje. Osim toga, vežbanje redukuje stres i predstavlja sredstvo kontrole emocija. Ako mozak izložimo odgovarajućem stimulativnom okruženju kao što su treninzi, povećavamo šansu da izvršimo prevenciju, tj. efekte starenja na mozak koji počinju da deluju posle 45. godine života i mogućnost da sprečimo pojavu raznih oblika demencije i degenerativnih oboljenja (Alchajmerova bolest). Vežbanje sprečava odumiranje nervih ćelija i povećava njihovu otpornost, a svi želimo da nas pamćenje i koncentracija što duže služe.

Kardio treninzi poboljšavaju funkciju pamćenja, dok visoko intentenzivni intervalni trening pozitivno utiče na vigilnost pažnje, ali i bolju kontrolu apetita jer smanjuje koncentraciju grelina, hormona koji stvara osećaj gladi. Pokazalo se da oni koji vežbaju redovno imaju više energije u toku radnih sati u odnosu na one koji pretežno sede.

Vežbanje se takođe koristi u lečenju anksioznosti, kao i blažih oblika depresije jer podstiče lučenje endorfina, neurotransmitera zaduženog za osećanje sreće i euforije. Iz tog razloga vežbanje se preporučuje kao konstruktivna strategija u prevazilaženju bilo kojeg oblika zavisnosti zbog lučenja dopamina koji se prirodno stvara kod aktivnosti kao što su vežbanje, seks, uzimanje hrane, ali i droge.

Vežbanje ili bilo koju drugu aktivnost možete da sprovodite sami, sa partnerom, sa prijateljima, na grupnim treninzima, uz trenera ili kombinovano. Ako vežbate sa partnerom to će uticati na porast bliskosti, vaš seksualni život, kvalitetno provođenje vremena, pružanje podrške, povećanje motivacije… Aktivnosti koje Vam se nude su raznovrsne, da li je u pitanju teretana, časovi plesa, pilates, trčanje maratona, plivanje i mnoge druge, potrebno je samo da izaberete.

Dakle da sumiramo i dodamo najvažnije:
- redovno aerobno vežbanje povećava nivo dopamina i seratonina u mozgu koji su povezani sa poboljšanjem zadovoljstva
- aerobne vežbe povećavanju lučenje endorfina, hormon koji je zadužen za poboljšanje raspoloženja i energije
- vežbanje poboljšava sposobnost uma da izdrži svakodnevne stresove i nevolje
- istraživanja pokazuju da vežbanje može da ublaži simptome predmenstrualnog sindroma i depresije
- vežbanje povećava bolji kvalitet sna
- dokazano je da trening snage smanjuje napetost u telu i umu
- istraživanja dokazuju da vežbanje smanjuje, a može i sprečiti anksioznost i napade panike
- vežbanje povećava mentalnu jasnoću i efikasnost
- ono poboljšava kognitivno funkcionisanje u srednjem i starijem dobu
- vežbanje utiče na bolje rasuđivanje, razmišljanje, učenje, kreativnost
- vežbanje u velikoj meri povećava samopouzdanje i entuzijazam za životom
- vežbanje dovodi do kvalitetnijeg seksualnog života
- vežbanje povećava društvenu aktivnost i smanjuje osećaj usamljenosti i izolacije
- sve u svemu, vežbanje je jedan od najboljih i najzdravijih načina da se poboljšaju sreća i zadovoljstvo

„Ovih dana sam nešto depresivan.... Ništa mi se ne radi, mora da sam u depresiji.... Pogledaj kako se ponaša u poslednje vreme, sigurno da je depresivna...“.

Koliko ste puta čuli slične rečenice u svom okruženju? Koliko ste ih puta izgovorili? Vrlo je verovatno da je ste bili učesnik u konverzacijama koje su uključivale opise neprijatnih emocija poput tuge, razočaranosti, bespomoćnosti. Emocija koje su bile normalne reakcije na neuspeh ili gubitak, a da su iste, što iz neznanja, što po inerciji, bivale opisane kao depresija ili depresivnost.

Većina ljudi smatra da je glavna razlika između tuge i depresije u trajanju i intenzitetu. I sami stručnjaci često definišu depresiju kao intenzivnu tugu i izražavaju zabrinutost ako ona traje duže od 6 meseci. Međutim, priča nije tako jednostavna i distinkcija između ova dva emocionalna stanja se ne završava tu. Tugu i depresiju bismo pre mogli posmatrati kao dva kvalitativno različita stanja. Tuga je zdrava neprijatna emocija, koja ne uključuje izraženi doživljaj gubitka lične vrednosti, niti obeshrabrenost u odnosu na budućnost. Intenzitet emocije je uglavnom srazmeran prethodnom uznemirujućem događaju, traje ograničeni vremenski period i ne ometa u većoj meri svakodnevno funkcionisanje. Tuga ima svoju funkciju u situacijama neuspeha i gubitka. Prilikom gubitka bliske osobe, ova emocija podrazumeva iznalaženje načina da se sačuva sećanje o njoj, a da se istovremeno prilagodimo životu bez nje. Uredu je prihvatiti tugu, uredu je iskazati je kroz misli, jake emocionalne doživljaje, ponašajne reakcije. Uredu je da tuga traje onoliko koliko je Vama to potrebno. Depresija je, za razliku od tuge, patološka emocija. Emocija koja umanjuje mogućnost produktivnog iznalaženja rešenja, otežava funkcionisanje i zahteva stručnu podršku i pomoć.

Depresija se prepoznaje kroz sledeće simptome:
1. Depresivno raspoloženje prisutno je veći deo dana, gotovo svaki dan, u trajanju od najmanje dve nedelje, i bez većeg je uticaja životnih okolnosti kao uzroka;
2. Gubitak interesa i užitka u uobičajenim aktivnostima koje pružaju zadovoljstvo;
3. Smanjenje energije ili povišena zamorljivost;
4. Gubitak samopouzdanja i samopoštovanja;
5. Bezrazložan osećaj samoprekora ili intenzivne i neprimerene krivice;
6. Ponavljajuće misli o smrti ili samoubistvu ili bilo koje suicidalno ponašanje;
7. Otežano mišljenje i koncentracija (kao što su neodlučnost ili kolebljivost);
8. Promena u psihomotornoj aktivnosti u vidu agitacija ili retardacije;
9. Poremećaj spavanja (nesanica, ili stalna pospanost);
10. Poremećaj apetita (smanjen ili pojačan) povezan s promenom telesne težine.
Razlikujemo simptome skupine A (redni brojevi 1-3) i skupine B (redni brojevi 4-10). Dijagnoza depresivnog poremećaja postavlja se na temelju prisustva najmanje dva simptoma iz skupine A i dva simptoma iz skupine B.

Ipak, na osnovu iskustva rada sa ljudima, realnost nam često pokaže i dokaže da nije sve tako jednostavno kako je u knjigama zapisano. Činjenica jeste da se depresivni ljudi mogu lako prepoznati na osnovu navedenih simptoma. Međutim, ovo nije jedina forma depresije. Ovo je pre njena stereotipna slika. Poznato je da se depresija često može javiti i u maskiranoj formi, usled magijskog razmišljanja da „nije prihvatljivo pokazati slabost“. Tako se depresija može manifestovati putem ekspresije besa, upadanja u konfliktne situacije ili pasivnim povlačenjem u alkoholizam. Jedna od formi depresije koja je izuzetno teško “uhvatljiva” je visokofunkcionalna depresija. Teško ju je uočiti upravo zbog toga što je sakrivena ispod maske “savršenog” života. Iako se svrstava u depresiju blagog intenziteta, s obzirom da ne slabi osobu u potpunosti, ipak smanjuje kvalitet života i ne treba da bude zanemarena. Najčešći signali koji ukazuju da je potencijalno u pitanju visokofunkcionalna depresija jesu perfekcionizam i visoka samokritičnost, potreba osobe da stalno bude zauzeta, te zloupotreba supstanci.

Važno je da shvatimo da mentalna bolest ne pogađa samo određeni tip osobe, niti se kod svake osobe manifestuje na isti način. Pre, ona ima jedinstvenu sliku, koja je proizvod toga kojim se strategijama pojedinac u životu vodi. Ako joj pristupimo po stereotipnoj šemi, zanemarujemo mnoge slučajeve koji se naizgled ne uklapaju dobro u ovaj naš kalup.
Tama u nama nije više fama!
Stoga, prepoznajući znake depresije, činimo prvi korak ka oporavku, preko obraćanja stručnjacima koji će kroz pružanje psihoterapijske i farmakoterapijske podrške, omogućiti uslove za reuspostavljanje punih kapaciteta ličnosti.

“Dvadeset i treća godina je kako se lečim. Počelo je kao kod svih u trećem, četvrtom razredu srednje škole - hajmo na po jednu, pa na po dve, tri dok čovek više ne može da kontroliše količinu i postaje zavisnik. Uspeo sam da sačuvam zdravlje, koliko je to moguće posle dvadesetogodišnjeg pijenja….”.

Ispovesti poput ove su, nažalost, veoma česte u našem društvu i većina njih opisuje sličan tok. Alkohol, kao „legalna“ droga je običajno prihvaćen, čak i „poželjan“ na društvenim okupljanjima, čime nastaje „plodno tle“ za razvoj zavisnosti i brojnih kako zdravstvenih, tako i psiho-socijalnih problema. Nesumnjivo je da alkoholizam predstavlja najčešći vid bolesti zavisnosti, kada se u obzir uzmu statistički podaci da:
• Srbija predstavlja zemlju koja je na 4. mestu po potrošnji alkohola u Evropi.
• Više od 80% mladih do svoje 17. godine proba alkohol i povremeno ga konzumira.
• Svaka 6. osoba u Srbiji je alkoholičar.

Kako se postaje alkoholičar?

Alkoholizam ima uglavnom hroničan tok koji se sastoji iz četiri faze, između kojih je u nekim slučajevima teško napraviti jasnu granicu.
1. Faza umerenog pijenja
Ova faza predstavlja ”društveno prihvatljivo pijenje” i ne ukazuje (još uvek) na bolest. Po definiciji istraživača standardno piće sadrži oko 13 grama etanola. Standardno piće u ovom slučaju bi moglo biti npr. pivo –330 ml, vino –140 ml, žestoko piće –40 ml. Ova količina pića se detektuje kao 0.35 ‰ alkohola u krvi i ometa psihomotorne funkcije, te i jedno piće predstavlja rizik za adekvatno funkcionisanje.
2. Trening faza
Ova faza predstavlja prelaz iz društveno dozvoljenog pijenja ka uspostavljanju zavisnosti. Osoba ne prepoznaje da ima problem, jer pije “kada piju i drugi ljudi”, umereno, ali se povremeno napija u tim „situacijama”. Tolerancija je u porastu, odnosno dolazi do znatnog povećanja količine alkohola da bi se postigao (prethodni) željeni efekat.
3. Predtoksikomanska faza
Predstavlja početnu fazu alkoholizma koju odlikuje izraženo povećanje tolerancije, kao i psihička zavisnost. Psihička zavisnost se ogleda kao jaka psihička potreba za konzumacijom alkohola kako bi se postiglo zadovoljstvo ili izbegla nelagodnost. Znak psihičke zavisnosti je i ritualno uključivanje alkohola u razne aktivnosti, pri čemu se osoba oseća nekompletnom ako u tom trenutku ne pije alkohol.
4. Toksikomanska faza
Ova faza ima karakteristike kompletne zavisnosti. Tada se prepoznaje tzv. fenomen “prve čaše” – osoba gubi kontrolu, ne može da se zaustavi u pijenju, pa čak i nakon perioda apstinencije, ukoliko popije prvu čašu, neće moći na njoj da se zaustavi. Česta pojava jeste i alkoholna amnezija, kao znak postojanja oštećenja mozga usled dugotrajne konzumacije alkohola. Javljaju je i znaci apstinencijalne krize koji na ovom stadijumu upućuju na fizičku zavisnost od alkohola. Najzad, u poznim fazama bolesti javlja se i pad tolerancije. Osoba prelazi u alkoholisano stanje čak i nakon jedne čaše pića. Pad tolerancije je prisilna odbrana organizma od alkohola i trajnog je karaktera.

Alkoholizam se dijagnostikuje već u predtoksikomanskoj fazi i zahteva psihoterapisko i farmakološko lečenje, uz tim stručnjaka. Put do razvoja alkoholizma je često “popločan” društveno poželjnom konzumacijom alkohola na okupljanjima i uključuje razne psihičke probleme koji se maskiraju simptomom prekomernog pijenja. Rano reagovanje, uz adekvatnu medicinsku i psihoterapijsku pomoć ima veće šanse za izlečenje i prevenciju psiho-socijalnih i zdravstvenih posledica. Ipak, sledeći put razmislite da li će to biti zaista “samo jedna čaša više”.

Biti roditelj jeste zabavan, najlepši, ali i svakako najteži i najodgovorniji zadatak koji osoba ima u svom životu. Svaka osoba želi da bude svom detetu “dobar roditelj”, i većina se svim snagama trudi da to i postane. Međutim, da li znamo i da li možemo da vaspitavamo svoju decu i budemo “dobri roditelji”?

Danas, mnoge porodice imaju stil demokratije kao osnov svog funkcionisanja. Ona se ogleda u tome da glas ili mišljenje roditelja ima istu vrednost kao i glas deteta, a negde se čak glas deteta više boduje. Pored toga nije strano ni mišljenje da je pravilo da roditelj treba potpuno da žrtvuje svoje sopstvene potrebe da bi usrećio sopstveno dete. U današnje vreme centar pažnje roditelja je sa ponašanja prešao na dečije emocije. Ova promena dovela je do mnogobrojnih posledica i poremećaja od kojih su samo neki od njih anksiozni poremećaj kod dece i tinejdžera i depresivnost. Iako je izuzetno važno za dečije emocije da ih čujemo, budemo upućeni u njih i razgovaramo o njima, ipak prvenstveni roditeljski zadatak treba da bude stvaranje bezbednog i stabilnog okruženja za svoju decu. Posebno treba naglasiti da su roditelji ti koji su odgovorni za postavljanje granica, jer podsticaj da se deca čuju, podrže i vole, ne isključuje roditeljski uticaj na sticanje strpljenja, samosvesti i ostalih osobina koje je moguće razviti kod dece baš postavljanjem granica, a koje su neophodne za život.

Postaviti nekome granicu znači odrediti šta mu je dozvoljeno, a šta nije. Dete nema još razvijen osećaj za realnost, a to znači da su dečije želje bezgranične. Dete često ne razume da ono što želi, može da bude opasno i štetno, dete nema ni osećaj za meru i po pravilu preteruje u onome što želi. Njime upravlja princip prijatnosti koji nalaže da njegove želje moraju da budu ostvarene. Dakle dete u prvim fazama svog razvoja funkcioniše prirodno, što znači da se u procenjivanju sveta oslanja na ono što oseća. Sve što mu je neprijatno, ocenjuje kao štetno i loše, a ono što mu je prijatno, kao korisno i dobro. Princip prijatnosti izražava se kroz želje: kada dete ono što želi ne može da ispuni, tada se oseća osujećeno, frustrirano, dakle neprijatno. Što mu je želja važnija, to je neprijatnost više izražena. A kada mu je želja ostvarena, tada oseća prijatnost i zadovoljstvo. Ako mu je ostvarena želja izuzetno važna, tada će osećati sreću.

Zapitajmo se koja je onda ovde uloga roditelja?

Ako roditelj želi da stalno usrećuje dete, moraće da mu ispunjava sve želje. Kada takvo dete odraste, biće nesrećno jer neće moći da se snađe u svetu u kome mu svi drugi ne ispunjavaju želje. Ono će biti šokirano kada shvati da to ne čini ni njegov emocioanalni partner. Zato su roditelji ti koji tokom detinjstva moraju da nauče decu kako da obuzdavaju svoje želje: da od nekih odustanu, a da ispunjenje drugih odlože na neko vreme. Tako mu pomažu da odraste u čoveka koji ume da kontroliše svoje želje. Osobe koje žele ono što je ostvarljivo, koje mogu da se strpe onoliko koliko je potrebno da bi ostvarili željeni cilj, imaće zadovoljan život. Problem u postavljanju granica jeste u tome što dete to doživljava kao odbacivanje i negaciju ljubavi. Kada mu roditelji nešto ne dozvole ili zabrane, ono svojim emocijama jasno pokazuje da ga oni ne vole. Glavni razlog jeste to što dete ne razlikuje sebe od svojih želja. Ono pogrešno misli: ko odbacuje moju želju, odbacuje i mene kao osobu.

Budući da mnogi veruju kako su dobri roditelji samo kada je njihovo dete srećno, zbog opisane reakcije roditelja, misle da su zli roditelji, koji traumatizuju dete, tako da osećaju krivicu i popuste. Umesto da nametnu shvatanje da upravo zato što ga vole neće da mu ispune neke želje, roditelji pristaju na detetovu pogrešnu logiku da je prihvatanje njegovih želja isto što i prihvatanje njega samoga.

ISPRAVNO VASPITANJE

Ispravno vaspitanje podrazumeva pružanje ljubavi svakako, ali i disciplinovanje. Ako roditelji dovoljno pokazuju detetu da ga vole, nema mesta za strah da će ograničavanje njegovih želja biti traumatično i da će to ostaviti posledice po njegov kasniji razvoj. Upravo suprotno: pokazivanje ljubavi pomaže detetu da razvije pozitivnu sliku o sebi kao vrednom ljudskom biću, a disciplinovanje mu pomaže da postane samodisciplinovano i da jednoga dana preuzme odgovornost koju treba da ima odrasla osoba. Zadatak roditelja jeste da pripremi dete za samostalan život u društvu. Na tom putu nužan je konflikt između roditelja koji zastupa društveno i deteta kojim upravlja biološko. Nije prijatno postavljati deci granice, ali to je dužnost oba roditelja. Ako se pretera u tome, dete će postati preterano skromno, a ukoliko mu se popušta, dete će biti razmaženo. Prava mera je između tih krajnosti.

Sledeći razlozi govore u prilog zašto roditelji ne treba da odustanu od povlačenja granica:
- Granice su uslov za osećanje bezbednosti
Čvrste granice, koje isključuju nedoslednost i pregovaranja, utiču na smanjenje anksioznosti. Uspostavljena pravila i rutine, za svakodnevne aktivnosti a kao što su vremena za obrok, vremena za krevet, vremena za domaći kao i vremena za igranje – čije poštovanje je ispratio roditelj – stvaraju poželjnu predvidivost u životu deteta. Predvidivost smanjuje neizvesnost, a to smanjuje nervozu. Kada dete pokušava da pregovara oko pomeranja satnice odlaska u krevet, to umanjuje njegov osećaj sigurnosti, jer tada dete ima pogrešan osećaj da ima veću moć od odraslih.
- Nekompletno spram kompletno razvijenog mozga
Dakle, mozak deteta nije potpuno razvijen, i stoga im ne treba dati moć odlučivanja. Prema dečijoj razvojnoj psihologiji, “magično razmišljanje” je tip razmišljanja koji preovlađuje kod dece uzrasta od dve do sedam godina. Ovo “magično razmišljanje” je ono što čini decu tako neverovatno maštovitom. Međutim, takođe sugeriše da mala deca nisu spremna za donošenje velikih odluka. Deca školskog uzrasta (8-11 godina), uglavnom su konkretna u svom razmišljanju. To je razlog zašto deca vole osnovna pravila, i često vole da svet bude predstavljen crno-belo, ovakva podela osigurava predvidivost i sigurnost. Tek nakon 12. godine deca počinju više da razvijaju apstraktno mišljenje. To je razlog zašto je adolescencija pravi trenutak da se eksperimentiše sa pravilima i ograničenjima. Ipak, roditelji i dalje treba da budu “zaduženi” za postavljanje granica svojim tinejdžerima, jer oni tek razvijaju samokontrolu i bore se sa impulsivnošću, vežbaju donošenje odluka i uče se na greškama. Iako danas znamo mnogo više o razvoju mozga, izgleda da imamo manje sluha za razumevanje jedinstvenih razvojnih faza naše dece, i svesti šta je odgovarajući nivo mogućnosti koje treba da im ponudimo. Mnogi roditelji danas pregovaraju sa svojim petogodišnjacima kao da su odrasli, i time im uskraćuju jedan prirodan i bezbedan tok emocionalnog razvitka.
- Granice protiv narcisoidnosti
Za mnoge porodice, dečije emocije, potrebe i želje su roditeljima imperativ. Zaboravljaju da je narcizam normalno, i razvojno odgovarajuće stanje kod male dece. Ukoliko rana, razvojna narcisoidnost ne bude u jednom trenutku sputana, deca će i kao odrasli ljudi verovati da se svet vrti oko njih i ostaće narcisoidni. Roditeljske granice imaju za cilj da dozvole deci da odrastu, da shvate da ne može uvek biti po njihovom, da budu strpljivi. Znajući da postoji granica, i da ona često zavisi samo od dobre volje i zadovoljstva njihovih roditelja, deca mogu da nauče da se nose sa razočarenjem, a blago razočarenje uzrokovano postavljenim granicama, takođe može da pomogne deci da razviju empatiju, ali i da ih poveže sa stvarnim svetom. U redu je i potpuno odgovarajuće ako obrazloženje roditelja glasi ovako: “Donosim ovu odluku, jer sam roditelj, a ti si dete.” Pojam roditelj nije bauk ako se radi o blagoj ali čvrstoj i odlučnoj osobi, čiji je primarni zadatak da detetu obezbedi osećaj sigurnosti i bezbednosti.
- Boreći se učimo
U svakom razvojnom zadatku od učenja prvih koraka, preko učenja da čitaju do vožnje kola, deca proživljavaju svoje male bitke. Samo kroz napor, uspehe i neuspehe sazrevamo i učimo nove stvari, i to taje svakodnevno, čitav naš život. Ako se deca podižu uz ubeđenje da će oni uvek biti “glavni”, onda oni misle da je sve stvarno lako. Roditelj zna da je ne samo u redu za dete da se malo pomuči, već da je zapravo korisno i zdravo. Normalno je da moraju da isključe svoju video igru kako bi vežbali čitanje, ili da moraju da pojedu svoje povrće iz tanjira, ili treba da ostave društvo u igri da bi nešto pomogli mami. Sve je to potrebno, dobro i korisno. Roditelji koji postavljaju granice ne pokušavaju da svoje dete usreće u sadašnjem trenutku, ne, oni ih uče da razvijaju veštine neophodne za život posle osamnaeste godine. Tako da,kada sledeći put odustanete od svog roditeljskog autoriteta, setite se da to vašem detetu ne pomaže dugoročno. Istrajnost u vašim pravilima može ga samo naučiti upornosti, prilagodljivosti, osećaju sigurnosti i povezanosti, a to su sve važne životne lekcije, dok ljubav prema detetu u stvari predstavlja baš to postavljanje adekvatne granice.

Dragi mali i veliki maturanti....dragi roditelji, prijatelji, bake i deke...svi koji ste neposredno ili posredno uključeni u pripremu za završne i prijemne ispite...ne očajavajte.

Pretpostavljamo da se nalazite u periodu kada su učenje, odlasci na privatne časove, preslišavanje, raspitivanje o najefikasnijim načinima pripreme za dan „D“ glavne aktivnosti u toku dana. Isto tako, pretpostavljamo da neretko doživljavate strah, zabrinutost, kao i uznemirenost povodom približavanja dana završnog, odnosno prijemnog ispita. Moguće je i da ste preokupirani raznim mislima o potencijalnim nepovoljnim ishodima. Možda procenjujete da zahtevi celokupne situacije prevazilaze unutrašnje kapacitete. Mnogi od vas bi svoje psihičko stanje opisali dobro nam poznatom rečenicom „Pod stresom sam“. Ipak…ne očajavajte.

Stres je raširena i sveprisutna reč, a opet ljudi ne znaju šta je. Kao i uvek, problem ostaje problem dok ga mi ne rasvetlimo znanjem. Znanje, stoga, pretstavlja, nešto kao univezalni mentalni antibiotik, koji ima dejstvo širokog spektra na naše emocije. Strah i zabrinutost koji su u osnovi stresa, pred znanjem nestaju.

Još davne 1936. godine kada, kako starije generacije kažu „stres još nije bio izmišljen”, i kada su ljudi živeli po daleko drugačijim obrascima....stres je proučavao Hans Selye na Univerzitetu McGill u Montrealu. On je u časopisu „Nature“ izneo svoja, tada revolucionarna otkrića o eustresu (korisnom stresu) i disstresu (nekorisnom stresu), koji predstavljaju adaptaciona ponašanja na izazovne situacije. Stres je primarno koristan jer je njegova funkcija da brzim i intenzivnim promenama u našoj psihi odnosno mentalnom, fiziološkom i emotivnom delu našeg bića, dovede do ponovnog uspostavljanja stanja ravnoteže koja je narušena. Tokom stresa naš mozak luči kortizol koji teri naše telo na akciju.

Problem koji mi doživljavamo ne nastaje kod “dobrog” stresa – eustresa kako ga je Hans nazvao. U stanju eustresa, ljudi su probuđeni. Imaju psihički status “carpe diem” (uhvati dan). Problem nastaje kod dugoročno prisutnog stresa koji nema za cilj rešavanje nekog konkretnog problema. Takav stres nazivamo disstres. On je sam sebi cilj i obično je posledica procene osobe koja je pod stresom da je situacija jača od nje i zbog koje ona oseća inferiornost i nemoć. Ovakav stres utiče ka kognitivnu fukciju, memoriju, uvodi nas u rizik od depresije, otvara vrata mentalnim bolestima.

Iako je stres veoma širok pojam, period kroz koji prolaze maturanti i članovi njihovog okruženja, doživljaji i emocije o kojima izveštavaju, poznati su psiholozima koji se bave ovom tematikom. Stoga, na osnovu iskustva, stečenog tokom rada u ovom domenu, moguće je usmeriti se na konkretne smernice, odnosno definisati taj“mentalni antibiotik“, koji ima dejstvo širokog spektra na naše emocije.

Dakle, maturanti…šta činiti?

Pre svega…postavi svoj krajnji cilj i vizualizuj ga. Zamisli odlazak na završni/prijemni ispit sa svim potrebnim znanjem i samopouzdanjem i zamisli momenat kada saznaš da si upisao željenu školu/studije. Pokušaj da zamisliš svaki detalj i zapamti taj osećaj kako bi se njime vodio kroz čitav proces priprema. Kada ti opadne motivacija i pomisliš da je nemoguće, priseti se ovog osećaja.

Kako se ne bi našao u nevolji kada se približi završni/prijemni ispit, počni na vreme sa pripremama. Mudrije je da krenuti ranije i obezbediti sebi dane pred završni/prijemni ispit za opuštanje i odmaranje, prelistavanje literature….umesto za užurbano (vrlo verovatno neefektivno) učenje.

Dalje, kako bi što produktivnije započeo učenje, potrebno je da izabereš adekvatno mesto. A šta podrazumeva adekvatno mesto? Adekvatno mesto je mirno mesto koje pruža uslove za kontinuiranu i nesmetanu pažnju. Mesto koje omogućava dostupnost potrebnih materijala za učenje i dovoljno prostora za njih. Mesto sa dovoljnom osvetljenošću prostorije. Mesto u prostoriji sa svežim vazduhom. Mesto u vidu udobne stolice, a ne kreveta.

Udobno si se smestio i počinješ da učiš. Započni ciklus prelaska gradiva najtežim delom. Tim pre što se suočiš sa najkompleksnijim oblastima, ostavljaš dovoljno vremena za ponavljanje istih, kao i za učenje drugih oblasti.

Pravi pauze tokom učenja jer u suprotnom, brzo ćeš se umoriti i biće ti teško da se kasnije ponovo posvetiš učenju. Pravi male pauze između tačno određenih intervala učenja.

Odaberi vreme tokom dana koje ti najviše odgovara za učenje i potrudi se da se svaki naredni dan u to isto vreme kreneš sa učenjem. Ovako ćeš steći rutinu i kako dani budu odmicali, primetićeš da ti se u to vreme povećava koncentracija i motivacija za učenjem.

Kako bi imao veću motivaciju za učenje, na početku svake nedelje postavi sebi dnevne ciljeve za tu nedelju. Tako ćeš jasno znati koliko gradiva treba da pređeš u toku svakog dana što će ti pomoći da se skoncentrišeš.

Potrudi se da nakon svake veće celine zapišeš najvažnije ideje po tezama. Ovo će ti biti od velike pomoći kada budeš hteo da se podsetiš određene teme, da ponoviš celokupno gradivo ili da proveriš svoje znanje. Takođe, možeš i podvlačenjem ili raznim bojama da ističeš najbitnije stvari, ako si vizuelan tip pa ti takvo učenje odgovara. Ili ako ti više prija i tako lakše pamtiš, možeš učiti naglas.

Složićemo se sa poznatom latinskom poslovicom "Ponavljanje je majka učenja". U skladu sa tim, potrudi se da odvojiš nekoliko dana pred završni/prijemni ispit za ponavljanje naučenog. Ponavljanje može biti zabavnije i ako uključiš u to još nekog druga/drugaricu koja se sprema za isti prijemni pa da se međusobno ispitujete.

Najzad, pokazalo se veoma korisnim organizovanje simulacije završnog/prijemnog ispita. Strah od nepoznatog često utiče na katastrofiziranje u vezi sa predstojećim dešavanjima. Stoga, stvaranjem uslova kakvi te čekaju tokom polaganja, buduća situacija postaje poznatija i predvidljivija, a što posledično dovodi do smanjenja strepnje i tenzije.

I…približava se dan “D”. Uložio si svoj trud, učio, preslišavao se… da li je to dovoljno?

Zapravo, pored pripremljenosti znanjem, potrebno je sprovesti još neke pripreme neposredno pred polaganje, kao i tokom polaganja, koje će stvoriti uslove za potpuniju prezentaciju prethodnog truda i rada.

Veče pred polaganje, nakon prelistavanja gradiva, odloži knjigu i nekoliko sati pre odlaska u krevet se opusti kroz aktivnost poput slušanja muzike, gledanja filma, lagane šetnje, razgovora sa prijateljem…Ti ćeš već sam spoznati šta je ono što će u tom trenutku biti najefikasniji vid relaksacije.

Mnogi od vas ne vole da čuju ovu rečenicu, ali zaista “Lezi na vreme”. Nedostatak sna i neispavanost mogu vrlo često doprineti osećaju nelagodnosti i kompromitovati kognitivne sposobnosti. Stoga, osmočasovno kontinuirano spavanje će narednog jutra stvoriti uslove za punu koncentraciju i pažnju tokom rada.

Osim sna, neophodno je imati i dovoljno energije. Osim zdravog, ali ne preobilnog doručka, neposredno pred ulazak u prostoriju gde se polaže dobro je pojesti čokoladicu ili neki drugi slatkiš, jer će šećer pomoći čitavom organizmu da izdrži pritisak sa kojim se u tom trenutku bori.

Test je ispred tebe…zvanično je krenulo polaganje. I šta sad?

Pre nego što počneš rešavati zadatke, pročitaj ceo test. Pažljivo slušaj uputstva osobe koja sprovodi ispitivanje kako negde ne bi pogrešio.

Vodi računa o vremenu. Bilo bi dobro da poneseš sat kako te ne bi uhvatila panika i kako bi znao koliko još tačno imaš vremena za popunjavanje testa ili rešavanje zadataka. Imaš i mogućnost da pre nego počneš da rešavaš test izračunaš koliko minuta imaš na raspolaganju za odgovor na svako pitanje i da se toga pridržavaš. Najbolje je prvo rešiti one zadatke koji su lakši, a tek onda ostale, kako se na jednom pitanju ne bi previše zadržavao. Na kraju testa ostavi dovoljno vremena da još jednom sve prekontrolišeš.

I za kraj, još jedna korisna smernica – ne brzaj sa promenom odgovora. Najčešće je tačan onaj odgovor koji ti je prvi pao na pamet. Stoga, promeni odgovor isključivo onda ako si apsolutno siguran da si pogrešio.

Roditelji, bake, deke, prijatelji….nismo na vas zaboravili. Vi imate veoma važne uloge u ovom periodu. Pretpostavljamo da učestvujete na razne načine u procesu priprema. Veoma je važno kako se postavite jer u skladu sa tim možete veoma pomoći, ili pak, odmoći maturantu koji je već dovoljno “pod stresom” usled objektivnih okolnosti. U cilju pomoći i podrške, izbegavajte da predstavljate završni/prijemni ispit kao odlučujući životni događaj i time podstičete nelagodnosti i treme. Umesto toga, vlastitim primerom pokažite kako i koliko radne navike pomažu. Pomozite maturantu kroz preslišavanje i podsticanje interesovanja za materiju obavezne literature. I svakako tokom čitavog procesa pripreme, motivišite ih i ohrabrujte.

Možda situacija deluje prezahtevna za vaše kapacitete. Rokovi su ograničeni, a zadataka je puno. U najmanju ruku nije prijatno. Ali primenjivanjem navedenih smernica imate opciju da dozvolite “mentalnom antiobiotiku” delovanje na širok spektar negativnih emocija, koje često usporavaju i ometaju proces pripremanja.
Verujte u sebe i nastavite svojim putem ka zacrtanom cilju!
Srećno!

Učenje. Termin “učenje” kao takav je široko rasprostranjen i vrlo često upotrebljavan, jer u svakodnevnom životu, skoro da nema radnje koja se ne može naučiti ili sama po sebi nije naučena. U svakodnevnom govoru, kao i pod definicijom, kada kažemo učenje podrazumevamo sticanje određenih, načina ponašanja, crta ličnosti, socijalnih stavova, intelektualnih kao radnih navika i veština. Iz perspektive studenta, a koja efektivno najviše uči, učenje se odnosi na sticanje određenih znanja i veština (reprodukcijom, posmatranjem, učenjem putem uviđanja, i drugo…). Jedan od najčesćih problema tokom učenja ovog tipa jeste problem koncentracije. Kako bismo objasnili gde nastaje problem važno je da prvo razjasnimo šta su zapravo pažnja i koncentracija. Pažnja može da se definiše kao sistem koji daje energiju ostalim kognitivnim funkcijama. Za nju je odgovorna nervna struktura koja je poznatija kao retikularna formacija. Pažnja, jeste i osnovna psihička funkcija, i ima svoje specifičnosti, tako da kod nje možemo da razlikujemo fokusiranu ili selektivnu pažnju. Kod ove podele je u pitanju mogućnost da se usmerimo na jedan, ili dva stimulusa, dok ostale zanemarujemo, odnosno vršimo isključivanje stimulusa koji nam nisu od značaja. Ovakva usmerena vrsta pažnje na određen sadržaj se još i naziva koncentracija. Fokusirana i aktivna pažnja se takođe nalazi u slučajevima kada učimo određenu vrstu gradiva. Nasuprot aktivnoj pažnji, je pasivna pažnja, koja je automatski organizovana i nevoljna. Pasivna pažnja je registrovanje novih, ili upadljivih karakteristika informacija, koje su drugačije u okruženju. Primer kada se to dešava je kada pored upaljenog televizora u stanu dok spremamo sobu (a pažnja nam je fokusirana na radnju koju radimo), odjednom bljesne nešto na upaljenom TV ekranu što nam skrene pažnju. Mi se nevoljno okrećemo ka televizoru, jer je to stimulus koji se u datom trenutku, po svojim karakteristikama izdvaja iz okoline u kojoj se trenutno nalazimo. Podeljena pažnja, ili multitasking je ono što neki ljudi imaju razvijeno u većoj, neki u manjoj meri, a predstavlja mogućnost da se odgovori na više zadataka istovremeno. Važna karakteristika pažnje koja je vezana za fokus pažnje, odnosi se na vigilnost i tenacitet pažnje. Tenacitet je zadržavanje fokusa na informaciji dok se ne obavi zadatak, a vigilnost je mogućnost da se pomera fokus pažnje. Kod ovih karakteristika razlikujemo i poremećaje pažnje, odnosno rasejanost. Pa tako razlikujemo hipertenacitetnu rasejanost, sa hipovigilnošću pažnje, koji je fokusiran samo na problem koji proučava i ne može da pomeri fokus pažnje na nešto drugo. Ili pak obrnuti poremećaj, a to je hipervigilna, sa hipotenacitetnom rasejanošću, gde mu svaki stimulus odvlači pažnju.

Osoba se uspešno koncentriše kada je u potpunosti fokusirana na zadatak, i kada je ne ometa i ne skreće pažnju sve što se oko nje dešava. Međutim, to je ponekad veoma teško postići. Često nam se dešava da tokom učenja, misli lutaju, a da toga nismo ni svesni. Razlog tome mogu biti brige, koje nam onemogućavaju da racionalno razmišljamo i koji neminovno pomeraju fokus pažnje, materija koja je dosadna, teška, nerazumljiva ili neinteresantna, ili pak simpatična devojka ili dečko koji se seo pored nas u čitaonici. Tada se može desiti da započnemo određeni zadatak, ali da ga ne završimo, jer smo stali već na prvoj prepreci i umesto da se borimo, jednostavno nam je lakše da izbegnemo neprijatnu situaciju. Dalje, uslovi u kojima učimo, retko kad mogu biti idealni, ali kako bismo uspešno izvršili zadatak i došli do zacrtanog cilja, te je neophodno da formiramo metode koje ce nam pomoći da efikasnije i brže učimo.

Metode koje možemo da primenimo su:
1. Odrediti svoje mesto za učenje - napraviti prijatno okruženje koje podstiče na rad, na kojem ćete imati mir i gde Vas neće ometati stimulusi iz okruženja.
2. Fokusirati se na deo koji treba preći - isplanirati koliko se dnevno gradiva prelazi. Za početak, važno je da zapamtite da za učenje ne morate biti raspoloženi da biste krenuli sa istim i ne morate imati određenu dozu energije. Vrlo mali broj dana ćete biti zaista raspoloženi i visoko motivisani za učenje. Zato je dobro da naučite sebe da učite. Da bismo stekli naviku potrebno je vreme. Dakle, potrebno je da napravite vremenski plan za učenje koji sadrži vreme za učenje i gradivo koje planirate da pređete u određenom periodu. Učenje je proces, i morate mu se posvetiti, što uključuje da delove materije koju učite a ne razumete ne treba da ostavljate nerazjašnjenim. U pokušajima razumevanja gradiva dobro je da pronađete primere iz stvarnog sveta ili potražite demonstraciju ideja koje ne razumete.
3. Promeniti predmet koje se uči na svakih sat ili dva (kako bi gradivo bilo raznoliko i ne bi budilo dosadu)
4. Podsticati sebe i nagrađivati (druženjem sa prijateljima, gledanjem filma, fizičkom aktivnošću), za svaki uspešno izvršen zadatak.
5. Uvek je bolje aktivno učiti, koristiti različite principe - preslišavanje, učenje u grupi, postavljanje pitanja, mapiranje, vizualizacija, a ne samo pasivno čitanje. Korišćenje pomoćnih sredstava, internet, slika, pravljenje mapa uma ili organizacije gradiva su stvari koje mogu dobro doći u toku učenja i preslišavanja.
6. Pripremite ispitna pitanja - Tokom učenja i ponavljanja gradiva treba da pripremate pretpostavljena ispitna pitanja i da o njima raspravljate sa kolegama ili mentorom. Korisno je da pokušate da prizovete atmosferu i situacije sa prethodnih pismenih ispita i da se kod kolega raspitate koje su ključne oblast ii na šta trebate najviše da usmerite pažnju.
7. Moć vizuelizacije – vizuelizacija se pokazala prilično korisnom i može vam pomoći da umanjite anksioznost pred ispit. Pred spavanje zamišljajte ispit i prolazite predispitnu situaciju tako što ćete zamišljati kako odgovarate na neka od tih pitanja i polažete. Samim tim ćete steći i uvid da li na neka pitanja treba da obratite dodatnu pažnju jer ih niste dobro naučili. Pazite. Ukoliko ne učite uopšte i zamišljate pozitivan ishod dovodite sebe u problem jer su vaša očekivanja nerealistična.
8. Obezbedite sebi mentora - Kolege sa fakulteta, diplomci, asistenti na fakultetu, profesori kao mentori mogu vam značajno pomoći u procesu učenja.
9. Praviti adekvatne pauze - najbolje je na svakih 45 minuta napraviti pauzu od 15 minuta, kraće pauze su efikasnije i pokazalo se produktivnije.
10. Planirajte dnevno vreme - ovo znači postaviti i slediti plan učenja kako bi se ono organizovalo i kako bi mu se ostavio potreban prostor među ostalim aktivnostima koje traže pažnju i angažman (treba odvojiti dovoljno vremena za spavanje, uravnoteženu ishranu i slobodne aktivnosti, porodicu i prijatelje…). Dobro je imati popis svega što treba uraditi. Pregledom liste svega što se mora obaviti treba odlučiti o tome šta će se uraditi odmah, šta će biti obavljeno kasnije, šta će biti prepušteno nekom drugom te šta će se odgoditi za neko drugo razdoblje (neki od sledećih dana, sledeća sedmica i sl.). Preporuke: Dnevni planer u koji se zapisuju termini obaveza. Dobro je znati šta nas čeka u danu koji dolazi, a na spavanje treba ići sa spoznajom o spremnosti za sutra. Preporučuje se i vođenje dugoročnog planera, sa mesečnom tabelom u kojoj će se planirati raspored. Dugoročni planeri mogu biti od koristi i za konstruktivno planiranje slobodnog vremena. Zadovoljstvo koje donosi "precrtavanje" obavljenog zadatka s popisa može dovesti do osećaja dostignuća, čak i osećaja nagrade i daje motivaciju za dalje poduhvate.
11. Sprečiti odugovlačenje – odugovlačenje je jedno od najčešćih načina na koji sabotiramo sebe kod učenja. Kod ovih situacija dobro je razjasniti sebi da li je odlažemo zato što je gradivo teško, komplikovano, nemilo ili je ono jedna od loših naučenih navika.

Kako bi se sprečilo odugovlačenje postoji set pitanja na koje treba odgovoriti:
1. Šta želiš da uradiš?
2. Šta je konačni cilj? (popraviti ocene, položiti ispit, upisati srednju školu/fakultet)
3. Šta ostvarenjem svog cilja dobijam? Dakle kako će to uticati na moj život, moju okolinu, moju budućnost, kako se osećam sada, a kako ću se osećati kada uspem (Dugoročna dobit /Kratkoročna dobit).
4. Šta su najvažniji koraci da se do cilja i rezultata dođe?
5. Šta je do sada na ovome rađeno?
6. Na koji način mogu sebe da sabotiram? – Odgovor na ovo pitanje je vrlo važno zato što nam daje uvid u ponašanja koja ne treba da praktikujemo kako bi smo ih osvestili i izbegli.

Jedna od tehnika koja se preporučuje kod efikasnog učenja, jeste POMODORO tehnika:
Da li vam se ikada desilo da dan za učenje provedete ovako:
11:40 - “Evo samo da bude 12.00 da počnem od podne”
12.20 - „Evo samo da proverim fejs, čekam da mi odgovori vezano za test“.
13:30 - „Uh, krče mi creva, samo da pojedem nešto i napravim kafu“.
16:23 - „E gde sad da počinjem, hajde jedna epizoda GOT i taman u 17.00 sedam za sto!“
16:54 - „U, mama me zove na telefon“.
17:17 - „Ijao, pa ova žena stvarno ne ume da prestane da priča, OK još jedna epizoda pa počinjem u 19.00“.
19:12 - „Ukočih se od sedenja, nisam izašla ceo dan napolje, odem do radnje i od 20.00 krećem“.
20:47 - „Sutra ceo dan učim!“

Kako bi se izbegao ciklus ponavljanja ovakvih dana postoji tehnika koja se zove POMODORO. Ova tehnika se temelji na dobro organizovanom upravljanju vremenom, vođenju dnevnika o učenju i stalnoj evaluaciji rada. Osnovna ideja je da se pronađe način, sa kojim će se manje vremena provoditi u učenju, ali da ovo vreme bude iskorišćeno na pravi način. Princip je da se vreme učenja podeli na intervale. Vreme za učenje podeljeno je u intervale koji izgledaju ovako:
-25 minuta učenje
-5 minuta pauza
-25 minuta učenje
-5 minuta pauza
-25 minuta učenje
-5 minuta pauza
-25 minuta učenje
-30 minuta pauza

Pravila su sledeća:
1. Vremenski intervali se moraju poštovati, oni se mogu formirati kako Vama odgovara od 25 minuta pa na dalje, ti intervali nazivaju se POMODORO.
2. Period koji se provodi u učenju posvećen je samo i isključivo gradivu – ukoliko iz bilo kog razloga dođe do prekida ovog perioda (bilo zbog toga što nam misli odlutaju ili što nas neko prekine), tajmer se mora podesiti ispočetka.
3. Ukoliko završite jednu lekciju pre nego što tajmer zvoni, ne smete prestati sa učenjem – možete ponavljati gradivo.
4. Ukoliko vam fali još par minuta da završite lekciju, a tajmer zvoni -prestajete sa učenjem.
5. Pauza bi trebalo da bude ispunjena sadržajima koji nemaju veze sa učenjem – možete slušati muziku, prošetati krug ili pričati sa cimerom.
6. Za Pomodoro je potrebno imati 3 liste.
a. Lista ciljeva. Ova lista može biti planirana za sedam ili mesec dana, u zavisnosti od toga šta vam više „leži“. Na nju je potrebno upisati malo dugoročniji cilj i na osnovu ove liste, formira se druga lista.
b. Dnevna lista aktivnosti. Ona se piše na početku svakog aktivnog dana. Na ovu listu je potrebno upisati sve aktivnosti koje planirate obaviti, a koje se tiču ostvarenja cilja sa prve liste. Na ovu listu takođe je potrebno i napisati vreme koje planirate da utrošite za svaku od stavki, kao i broj Pomodora koji ste utrošili (nakon završenog zadatka).
c. Lista evaluacija. Ovo je lista na koju ćete svaki dan, na kraju dana, detaljnije upisivati podatke o vašem procesu učenja: da li ste obavili predviđene dnevne zadatke i koliko ste Pomodora ukupno iskoristili. Osim ovoga, bilo bi poželjno da beležite kratke opise procesa učenja: da li je bio uspešan, da li vas je nešto ometalo, ako da – šta tačno. Ovo je bitno zato što vam lista evaluacija omogućava da imate direktan uvid u to da li napredujete u učenju kao i šta je to što vas najviše ometa, tako da možete unapređivati svoje učenje.

Ova tehnika je vrlo efektna i praktična iz sledećih razloga:
1. Ograničenost kratkim vremenskim periodom često je motivacija da se sva koncentracija usmeri na gradivo, što je pretpostavka boljeg učenja.
2. Ova tehnika nas uči disciplini i unapređuje naše veštine organizacije i upravljanja vremenom.
3. Stalna evaluacija daje nam jasniji uvid u kočnice i prepreke koje imamo i usmerava nas ka tome da unapređujemo uslove u kojima učimo. Evaluacija je korisna jer konstantno dobijamo povratnu informaciju o svom napretku, a to je ono što često nedostaje kada planiramo višenedeljno spremanje ispita.

Savetovalište ADVICE pruža usluge individualnih i grupnih treninga učenja. Trening učenja se bazira na pomaganju zainteresovanim kandidatima da poboljšanju svoje veštine i motivaciju za učenje, a sastoji se iz otkrivanja, analize i otklanjanje prepreka koje postoje u savladavanju gradiva i učenja uopšte, učenja veština i tehnika uspešnog učenja i sticanja radnih navika, pronalaženja i jačanja motivacije za učenje.

U osnovi problema sa učenjem mogu biti različiti uzroci, a najčešći su nedostatak interesovanja za gradivo koje se uči, odsustvo radnih navika, nepoznavanje uspešnih tehnika i metoda učenja, problemi sa koncentracijom, hronično odlaganje, niska frustraciona tolerancija, konflikti sa roditeljima, vaspitna zapuštenost, učenje nakon dužih pauza u školovanju, perfekcionizam i preterana želja za dokazivanjem, neadekvatna organizacija vremena i drugo. Trening učenja podrazumeva individualni prisutup, a to znači da je svaki pojedinac individua za sebe i da ima svoje probleme, kognitivni stil, motive, težnje i sposobnosti. Zbog toga je ova vrsta treninga u potpunosti prilagođena pojedincu.
Dodjite kod nas da se zajedno razvijamo, rastemo i efikasno učimo!
Vaš ADVICE tim.

Kada se pokrene tema odlaska kod psihologa obično je glavno pitanje kada je i da li je vreme za taj korak. Često se na internetu sreću raznorazni članci koji nam daju instant odgovore: “ pet simptoma kada treba da posetite psihologa”, “ ako se osećate na ovaj ili onaj način vreme je za psihologa”. Prvo i osnovno je da je zabluda da se kod psihologa ide samo “kada si lud” , kao i da ljudi koji idu kod psihologa imaju “mentalne probleme”, te da će odmah dobiti “lekiće” (što je jedna od većih zabluda jer psiholozi i psihoterapeuti - osim ako nisu ujedno i psihijatri, ne prepisuju lekove). Istina je: Kod psihologa ili psihoterapeuta se ide iz velikog broja različitih razloga.

Da li je vreme da dobijete pomoć?

Odgovor je zapravo vrlo jednostavan: ukoliko osoba sama oseća da joj je potrebna takva vrsta podrške i pomoći ili ako okolina pojedincu skrene pažnju na tu mogućnost.

Ako se radi o prvom slučaju osoba može osećati bilo šta - od konkretnih simptoma sa kojima se osoba suočava na psihičkom planu, preko konstatacije da nešto nije u redu iako nije baš jasno tačno šta, do želje da se bolje upozna sam sa sobom i stekne novi uvid o sebi i svetu oko sebe, radi na sebi i lično se razvija.

Druga mogućnost je da su drugi ljudi u okolini primetili ponašanje koje odstupa od uobičajenog, da su primećene neke promene u ponašanju ili emocionalnim doživljajima, da znaju da već dugo osoba pokušava da izađete na kraj sa nekim problemima, a ne uspeva sama. Nekada upravo drugi imaju uvid koji nama nedostaje.

Ovo sve govori da psiholog ili psihoterapeut mogu da pomognu u mnogim aspektima. Neki od njih su psihološki, socijalni, i medicinski.

Kada govorimo o psihološkom aspektu najčešće mislimo na probleme kao što su problemi sa strahovima (fobijama), uznemirenost, donošenje odluka i teške dileme, panični napadi, hipohondrija, opsesivne i iracionalne misli, napuštanje, adikcije, iskustvo nasilja ili zlostavljanja, tranzicione faze u životu, agresija, slaba kontrola besa ili impulsa i drugih ponašanja, starenje, loša slika o sebi, nisko samopuzdanje i motivacija, kreativne blokade, poremećaji ishrane, poremećaji pažnje i učenja, samokriticizam, prilagođavanje, samopovređivanje, stres, preterana briga, problemi sa poverenjem, teme vezane za spiritualnost i religioznost, iracionalno osećanje krivice, suicidalne misli, samopovređivanje i mnogi drugi. Razlog zbog kojeg ljudi dolaze na terapiju, a koji je neizbežan u nekom period života jeste gubitak. Smrt, iako neizbežan deo života svake osobe nikome nije lak, i sama činjenica neizbežnosti nam je ne olakšava. Bilo da se radi o gubitku roditelja, partnera, deteta ili neke druge voljene osobe. Psiholog u ovoj situaciji može pomoći u pronalaženju odgovarajućih načina da se nosite sa smrću nekog bliskog Vama. Osećanje bespomoćnosti ili beznadežnosti su uobičajeni znaci depresije. Kod nas u zemlji je depresija poremećaj od kojeg boluje svaki četvrti čovek. Depresija je poremećaj u kojem ljudi izgube interesovanje za stvari, život, aktivnosti, druge ljude, doživljavaju umor i često imaju problema sa kontrolom sopstvenih emocija, a vrlo često se dešava i izostanak istih u vidu anhedonije i drugog. Vrlo često su depresivne osobe opisane kao “veoma tužne”. Depresija može često biti praćena i simptomima gubljenja težine, problemima sa spavanjem, koncentracijom, čestim osećanjem krivice, a nekada se osobe osećaju toliko loše da više ne žele da žive. Socijalni aspekt je vezan za probleme u odnosu sa drugim ljudima, te su problemi kojima se psiholozi takođe bave, svakako problemi u međuljudskim odnosima. Odnosi, bilo da su lični, partnerski, porodični, prijateljski ili vezani za rad, imaju svoje uspone i padove. Iako su odnosi sa drugim ljudima jako važni za naš psihički život, oni svakako mogu biti uzrok stresa i problema. Kako su ljudi kompleksna bića, tako su i odnosi složene stvari koje uključuju emocije, komunikaciju i mnogo druge segmente, a u svakom od segmenata može da se javi problem. U radu sa psihologom možete dobiti smernice i odgovore kako i na kom segmentu možete efikasno raditi kako bi rešili ili poboljšali odnose. Dakle možete rešiti probleme u komunikaciji sa drugima, socijalnu anksioznost, preteranu stidljivost i povučenost, izolovanost, probleme u vezi i braku, probleme vezane za posao, probleme poverenja i pripadanja, seksualnost, iskustvo marginalizacije i društvene stigmatizacije/ diskriminacije, probleme u porodici i sa decom.

Medicinski aspekt podrazumeva da postoji neki konkretan medicinski problem, a psihoterapija se koristi kao pomoćna metoda koja može da ublaži tegobe radeći na prihvatanju sopstvenog stanja, dijagnoze ili bolesti, učenjem neki tehnika za njihovu kontrolu, osnaživanjem klijenta da se suoči sa problemom i priđe mu na najefikasniji način, kao i suočavanje sa psihičkim i socijalnim aspektima bolesti na najbolji način (depresijom, stigmatizacijom, napuštanjem). Dakle, psihoterapija ne leči samu bolest, već osnažuje klijenta da se sa njom nosi na najbolji mogući način. U ovakve bolesti spadaju pre svega psihosomatske bolesti (bolesti koje su izazvane pretežno psihičkim faktorima, kao što je dugotrajan stres) Psihoterapija neće izlečiti samu bolest, ali može da ublaži njene efkte ili učestalost javljanja simptoma (astma, čir na želucu i drugo).

Postoje, međutim, bolesti i problemi koji imaju isključivo psihičke uzroke.Razlozi za njih mogu biti vrlo složeni, ali im je zajedničko da su otklonjeni svi uzorci koji ukazuju na organisko poreklo bolesti i lekari su potvrdili da je njeno porekla najverovatnije psihogeno. Primeri za to su različite seksualne disfukcije (npr. impotencija), bolovi u stomaku, proliv, nesanica, tahikardija, drhtanje ili prekomerno znojenje. Često se psiholozima i psihoterapeutima obraćaju i osobe kojima je dijagnostifikovana neka ozbiljna hronična bolest (multipla skleroza, epilepsija, kancer, HIV, leukemija, dijabetes) i psihoterapija je važna da bi osnažila i motivisala osobu da prihvati bolest i pridržava se uputstava lekara i propisane terapije. Posebna grupa su ozbiljne psihijatrijske bolesti (shizofrenija i druge psihoze), a njima se po pravilu bave psihijatri i za ove bolesti je neophodno lečenje lekovima. Međutim, neki oblici psihoterapije mogu biti od pomoći osobi, da je osnaže da se što bolje prilagodi životu sa tom dijagnozom, te joj pruže podršku u smislu društvene stigmatizacije i predrasuda koje vladaju u društvu o takvim bolestima. Psihoterapija ovde ne može biti jedini izbor lečenja, ona se koristi samo kao dodatna metoda. Ukoliko se nadležan psihijatar ne bavi psihoterapijom, psihoterapeut može biti osoba koja nije lekar, ali obično mora sarađivati sa psihijatrom kako bi se pratio napredak.

Svakako, život je pun raznoraznih izazova, lakših i težih momenata i situacija sa kojima se suočavamo. Međutim postoje neke situacije koje nam se mogu činiti toliko teškima da su skoro nepodnošljive i da ne vidimo kako bismo mogli da nastavimo dalje. Bilo da je to smrt voljene osobe ili velika osećanja anksioznosti, neka vrsta fobije, problem u partnersim odnosima, ili životna kriza, važno je da znate da je pomoć moguća i na raspolaganju za svaki problem koji nam život donese, a da su psiholozi i psihoterapeuti stručnjaci koji se bave velikim brojem pitanja i koji Vam mogu pomoći na tom putu.